Zabranjeni grad za Srbe

Baš na Veliku Gospojinu Đakovica je ponovo bila mesto okupljanja Srba od kojih su mnogi u rodni grad došli prvi put nakon što su proterani sa svojih ognjišta. Kroz zabranjeni grad Srbi ne mogu da idu peške zbog kamenica i uvreda kojima su ih Albanci dočekivali svaki put kad su pokušavali da obiđu kuće ili groblje.

Kosovska policija čuva red

 

Put u Đakovicu organizovalo je Ministarstvo za dijasporu. Prijavljenih je bilo mnogo više nego mesta. Koordinator opštine Đakovica Đokica Stanojević kaže da je liturgiji u Đakovici želelo da prisustvuje više od hiljadu ljudi, ali na raspolaganju su bila samo dva autobusa. Neki Srbi su u zavičaj došli prvi put posle bombardovanja 1999. godine. Na službu su došli i meštani Dečana, Brezovcie, Goraždevca...

- Crkva Uspenja presvete Bogorodice u Srpskoj ulici u centru grada uništena je 17. marta 2004. Ovo je prva liturgija pred novim ikonostasom. Narod je skupio pare, našao sponzore i obnovio crkvu. Siguran sam da ćemo se jednog dana svi ovde vratiti. Podigli smo crkvu kako bismo sačuvali korene - objašnjava Stanojević.

Vireći kroz stakla autobusa, Srbi su gutali suze. Došli su, kako neki kažu, putem koji se ređe ide da bi na veliki pravoslavni praznik prisustvovali liturgiji i videli kuće u kojima su proveli detinjstvo i mladost. Muku su delili sa saputnicima iste sudbine. Čuli su se povici:

- Eno je, ono je moja kuća! Je l' vidiš?

Kroz grad su prolazili pod obezbeđenjem kosovske policije. Srbi su u Đakovici bezbedni jedino u crkvi. U porti su im dobrodošlicu poželele četiri starice, jedine Srpkinje koje su ostale u rodnom gradu. Žive u parohijskom domu. Četiri hrabre žene Đakovice su starice Dragica Nikolić, Poleksija Kastratović, Nada Isailović i Vasiljka Perović. Sve su u sedmoj i osmoj deceniji, žive u pravom kućnom pritvoru, sa slobodom kretanja od 50 metara u prečniku i pod danonoćnom stražom kosovskih policajaca.

- Evo ponovo Srba u Đakovici, Bogu hvala - komentariše Poleksija Kastratović. - Ovo je sveta zemlja, ovo je glava Srbije, ovo je metoh Dečana i Pećke patrijaršije i ovde je vera najjača. Ko želi da dođe na Kosovo iz interesa, onda i ne treba da dolazi. Ovde mogu da opstanu samo oni koji imaju jaku veru.

Ljudi su zbunjeni jer su ujedno i gosti i domaćini, srećni jer ponovo vide zavičaj, a tužni i nemoćni jer ne mogu da pređu svoj kućni prag.

- Italijanski vojnici su 2004. stavili pod zaštitu crkvu i oko porte sproveli bodljikavu žicu da bi sprečili albanske ekstremiste da napadaju narod. Međunarodni Crveni krst je organizovao evakuaciju svih onih koji su želeli da napuste grad - seća se Poleksija.

Ona je ostala sa svojim drugaricama rešenim da se ne napuštaju crkvu u kojoj su krštene i u kojoj su se molile celog života.

- UČK zločinci stavili su mi pištolj na čelo i rekli da će mi pucati u glavu. Toliko sam se uplašila da sam im samo rekla da rade šta god hoće - priča Nada Isailović koju su izbacili iz kuće, blizu autobuske stanice. - I sada, kad god prođem ulicom, Albanci psuju i viču. Dešavalo se da me i kamenom pogode u glavu.

Iguman manastira Draganac kod Gnjilana otac Ilarion Lupulović služio je liturgiju. Tokom službe prisutnima je uputio reči ohrabrenja:

- Za naše spasenje je potrebna naša dobra volja, blagosloven je i ovaj vaš put i žrtva vaša koju ste prineli Bogu došavši ovde u ovakvim okolnostima. Žrtva je vaša i kad gledate vaše stanove i kuće kako u njima žive drugi ljudi, a da vi ne možete da se vratite u grad u kome ste rođeni.

Đokica Stanojević s uzdahom kaže da je u Đakovici nekada živelo 12.000 Srba. On s porodicom danas živi u Brezovici i sanja povratak na ognjište.

Posle liturgije, srpski autobusi su ispraćeni vikom, pretnjama i kamenicama.