Proklestvo Pčinjskog kraja

Kada se u maju prošle godine podivljala reka Pčinja izlila i poplavila Trgovište i okolinu, oči javnosti bile su uprte u siromašni jug Srbije. Ministri su neštedimice obećavali, a godinu dana kasnije ispostavilo se da je od 13 srušenih mostova samo jedan popravljen.

Od Trgovišta je odsečeno čak 15 sela. Meštani ovog kraja kažu da su žrtve prave đavolje rabote i da nije čudo što samo dva kilometra od Trgovišta postoji ukleto mesto Vražji kamen. Legenda kaže da su đavoli nameravali da preokrenu tok Pčinje da teče prema Bugarskoj, pa su pokušali da spoje obale ove reke.

Kidali su stene s okolnih brda, ali ćudljivu reku nisu uspeli da pripitome. Pošto im je nestalo kamenja, uputili su se u Končuljsku klisuru, uprtili najveću stenu, a kada su stigli do sela Klinovac začuli su se prvi petlovi. Uplašeni da ih meštani ne otkriju, bacili su stenu pored jedne vodenice... Tako je nastao Vražji kamen.

- Pčinja je nekada bila ubavinja, a sada je teška prokletinja. Ovaj kraj je uročen od Boga - govore žitelji pčinjskog sela Šaprance i tvrde da su ih zaboravili i Bog i političari poreklom iz ovog kraja.

Doduše, ističu da je Dragoslav Nedeljković, direktor vranjske filijale Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja, u Kozjem Dolu podigao spomenik svom dedi, četniku Petrušu. Od tada niko nije uložio ni u kvadratni metar asfalta.

Magare kao spas

- Znate li ljudi da pijem vodu iz reke? Odnese mi Pčinja bunar i niko da ga popravi. Odem u opštinu u Trgovište i dobijem odgovor: "Nema para!" Idem sa štapom, polako, naniže u dolinu, dođem do reke, zalegnem kao božjak, iskrivim glavu kao petao i zahvatim vodu ustima. Cedim je kroz zube da ne uleti neka glota. Eto, to je dočekao Simon koji je 30 godina u Vranju radio u sud, pišite neka svi znaju. Viču u opštini na Simona koji je oformio Srez trgoviški 1946. zajedno sa Mitra Tasića, Slavka Stošića, Bogosava Krstića i Boška Janjića - jada se starina 90-godišnji Simon Spasić, živa istorija Šapranca i čitave Pčinje.

Došla partijaška vremena, kaže Simon. Šaprance su svi zaboravili, selo nema

uličnog osvetljenja, vode.

- Niko više ne vodi računa o Šaprancu koje ima 20 kuće i isto toliko stanovnika. Mnogima to smeta i bili bi srećni da nas nema. Ko da ti pomogne? Oni se krste što još nismo poljubili popu ruku - konstatuje 81-godišnji Voja Stefanović.
Grupi se pridružuje i 56-godišnji Stojadin Jovčić sa magarcem na kome su natovarena dva džaka sa šljivama džanarikama.

Suđenje udbašu Senti

Bilo je, kaže Simon, nekada milina da si iz pčinjskog kraja, naročito posle rata ikada su se otvarale fabrike.

- Dovoljno je bilo da jedan naš dođe u Vranje i mnogi Pčinjani su imali ubavu rabotu u gradu. A ko jednom siđe iz ove pustelije teško se vraća. Možda kad ode u penziju i to većina vikendaški. Jedan drugog smo vukli i dovodili. U Vranje su zahvaljujući našim prvacima dovođeni i kadrovi za Udbu. Grdni ljudi nas u Vranje namrzoše zbog čuvenog udbaša iz Trgovišta Sente koji je u policiju tukao grabovom motkom. Morali smo da ga sudimo. Odavno je to bilo. Sudija Plavšić mi kaže: "Ti si, Simone, odozgo, ti ćeš biti porotnik." Šta da se radi, kakav god da je naš je Senta. Po tome se videlo kako smo se ispomagali među sobom. Osudismo ga šest meseca, a ko zna koliko je trebalo da leži, potepa grdan narod. Ali, ja kao porotnik zauzeo čvrst stav: "Tepao je kriminalci"! - priča Simon.

- Ovde je borba za koru hleba. Ako danas imaš bilo što da pojedeš, ti su srećan čovek. Evo, idem po ridovima, sakupljam šljive da ispečem, ako ima, jedan kazan rakije. Treba za u kuću, lek je to! - kaže Stojadin.

Njegova četiri godine mlađa žena Sunčica žuri za Trgovište da pozavrši neku rabotu. Sa Stojadinom se bori za parče hleba. Sakupljaju pečurke kada ih ima, a sada drva koja na mazgi teraju do kuće. I oni imaju svoju muku:

- Evo ga sin Zoran, ima 30 godina, pogledajte ga, čista duša, ali uročen od nešto ne može sam kroz život. Treba li da dobijemo neku pomoć za njega pošto ne mođe da radi i da se gleda sam? Treba! Od koga? Od opštinu! "Nema pare", samo to znaju da kažu, jer dok ih muka ne očeša za tuđu ne znaju - priča Sunčica.

Pacov u vodi

Bolji život je pusti san i u susednom selu Šajince.

- Evo, ja teram vodu u cisternu za piće i drugu finu uporebu iz planine iz Klisurice gde je rezervoar. Život mi prođe, ne moga da se oženim. Gledam, sadašnji momci snagu iskidaše berući drva i od njih nema da bude domaćina - srećemo u centru Šajinca 50-godišnjeg Milana Pavlovića iz Šapranca.

- Evo, izvolite, slobodno pijte vodu sa izvora, nije iz ovog našeg rezervoara, pre neki dan smo pronašli u njemu pacova golemog kao mačku - žale se meštani sela sa 30 kuća i 40 žitelja.

Otkaz posle 33 godine

Borko Arsić (64) je radio 33 godine u sekciji za puteve.

- Isteraše me sa posao na ulicu kao kuče. Kome da se žalim? Odem kod direktora, onog što ga uhapsiše, i pitam: "Dobro, bre, direktore, gde ću ja posle 33 godine rada i nijednog dana bolovanja. Zar na ulicu?" Reče mi: "U Niš, tamo je centar firme, tamo nešto ako ima da radiš, ovde si tehnološki višak." Pitao sam ga: "Ama, gde ću u Niš, treba da platim stan, hranu, da putujem, čak iz Pčinje. A, plata mala". On mi reče da se vratim u Pčinju. "Tamo je tek propast", rekoh i dalje se koprcajući da ostanem u firmu. A on mi odgovori: "Ja i želim da propadnete."

- Od šta ljudi žive samo oni znaju. Po onoj narodnoj "ne lipši magare do zelene trave", tako i mi. Evo Suta Stošić ima 75 godina i jednu kozu i jedno jare. To treba da izrani njenu porodicu - žali se 47-godišnji Momir Stanković koji se u Šajince spustio iz planinskog sela Margance.

Njega je ojadila Pčinja. Voda mu je bila u kući do metar visine, uništila stvari, mnogo toga.

- Od Vranja smo odvojeni kao da su državnu granicu stavili. Imamo 25 odbornika, a 13 partija. Sve to donese samo svađanje i ko će na koga - svoga. Gde su oni iz Beograda, znaju li da postojimo. Voda nam odnese sve, beše televizija, ona ministarka Kalanovićka puni usta s obećanja i ništa - priča Momir.

Momir sa porodicom živi pored reke i mosta ruiniranog zbog poplave.

- Koji most prvo da naprave ili poprave? A, oni iz Beograda, što misle? Lažu Srbiju na televiziji. Evo ovde kod nas most će pasti ako nadođe neka veća voda. On povezuje Šajince sa sela Markov Rid, Gornovac, Dumbiju, sve do Široku planinu. Gledao sam očima kad je naišla reka. Od huka, od vazduha i siline ispred vodu su se sama čupala drveća i letela u vis. Ono samo na filmovima može da se vidi...