Kamiondžija osvojio planetu
Predrag Jovanović je upravljao šleperom teškim 47 tona, a u prvoj turi je prešao 1.700 km u jednom pravcu. U Rusiji 38 sati nije gasio motor da se ne bi zaledio.
Kada bi se o Predragu Jovanoviću iz Paraćina, poznatijem kao Peda Vinjak, napisala knjiga, to bi bio jedan podebeo avanturistički roman. Peda je za 22 godine radnog staža u prevozničkoj firmi "Velmortrans" u Ćupriji, koja je bila udružena sa firmom "Intertrans" iz Velsa kod Linca, za volanom prešao 3,5 miliona kilometara!
Kada je 1984. godine ostavio posao vatrogasca zbog bolje plate i deviznih dnevnica, nije ni slutio da će odmah voziti šleper težak 47 tona, a da će prva tura biti do Roterdama, čak 1.700 kilometara u jednom pravcu.
- Trebalo je da putujem sa još dvojicom kolega, ali oni su otišli dva sata pre ugovorenog termina. I ja krenem sam. Sam me je Bog vodio. Stignem do Zagreba i na jednom parkingu vidim kamione iz Kruševca. Upoznao sam se sa vozačima, prenoćili smo u kamionima i sutradan sam sa njima došao do Frankfurta. Odatle sam putovao sam i u Roterdam sam stigao pre one dvojice. Kada je gazda "Intertransa" Đuraj Dedaj saznao kako sam se snašao, častio me je ručkom - priča Peda svoje šoferske dogodovštine.
A čovek koji putuju širom sveta mora da se dovija na svaki način. Peda je najviše voleo da vozi u Rusiju. Tamo je za flašu vinjaka mogao da dobije naftu za džabe.
- Obično sam jeo pored kamiona. I jednom dok sam odmarao u Parizu taman da zakoljem konzervu ona mi se omače. Ja je šutnuh i odoh u prvi restoran. Pošto nisam znao francuski, a od egleskog znao samo kako se kaže riba, ja je naručim. Konobar je nešto pokušavao da mi objasni, ali ja nisam odustajao. Posle 40 minuta na kolicima mi je dovezao oval sa ribom od pola metra. Bio sam baš gladan i čas sam smazao ribu. Pojeo sam i onu travu okolo, jer je bila jako ukusna. I popijem dve buteljke vina. Kad sam se obrisao salvetom svi gosti restorana su ustali i počeli da mi aplaudiraju. Kad sam hteo da platim, opet nisam mogao da se sporazumem sa konobarom. Onda mi priđe jedan Srbin i reče da sam toliko izreklamirao restoran da je gazda rekao da kuća časti - priča Peda.
Peda kaže da su u Rusiji sve stvari bile toliko jeftine da je kući nosio brdo igračaka za decu i posuđa za suprugu.
- Dok ja kupujem u robnoj kući prodavci me ograde konopcem, jer su Rusi samo mogli da gledaju i da se čude koliko stvari kupujem. A ja uzmem ceo red lutaka pa stavim u džak, pa ceo red zeka, šerpi i drugih stvari. Sve je bilo mnogo jeftino. Dok sam jednom tako kupovao, video sam devojčicu koja tužno gleda u lutku, a majka nema para da joj je kupi. I ja izvadim nekoliko igračaka iz džaka i poklonim joj - kaže Peda za "Vesti".
Peda kaže da nije odlazio u javne kuće, jer su usluge bile skupe, ali je vodio kolege. Jednom je u rezil sokak, kako zove ulicu crvenih fenjera u Istanbulu, odveo kolegu, jer je želeo da bude s crnkinjom. "Samo vozimo, jedemo papričice i konzerve. Baš me briga za 100 marke", rekao mu je kolega. Peda ga je odveo na pravo mesto, seo u predvorje i zapalio cigaretu. Još nije ispustio poslednji dim, kada se kolega vratio pokunjena nosa. "Samo me pipnu na neko mesto i gotovo. Odoše 100 marke", požalio mu se.
- U Jerevan sam često išao, jer smo vozili humanitarnu pomoć. Jednom nisam gasio kamion 38 sati da se ne bi zaledio. Dok spavam, stavim ciglicu na gas i kamion radi. Kada bi saobraćaj bio obustavljen zbog leda na putu, spavali smo u hotelu.
A ispred hotela su čekale prelepe devojke sa zelenim očima i plavom kosom. Bile su spremne da odu s bilo kim u sobu samo da bi jele. Jednom mu je vinjak skratio put za 300 kilometara.
- Krenuo sam iz Kijeva za Soči. Znao sam da se između Krasodora i Sočija nalazi Bajkonur, grad koji nije ucrtan na karti. U njemu žive naučnici, koji nikada ne smeju da izlaze iz njega, niti ko drugi sme da prođe tim gradom. Ali, kako je put preko Bajkonura imao 60, umesto 360 kilometara zaobilaznog puta, ubedio sam flašom vinjaka policajce da prođem kroz grad naučnika, ali pod uslovom da ne gledam ni levo, ni desno. Vozio sam 100 na sat, ali naletim na još jednu policijsku kontrolu. Hteli su da me vrate, ali ja im dam flašu vinjaka i pripretim da ću ako me vrate gledati i levo i desno. I tako me puste - priča dosetljivi Peđa.
Vozači kamiona vrlo često dobro zarade i na uštedi goriva. Kad u povratku voze lakšu robu, uštede i 10 litara goriva na 100 kilometara.
- Nemci su već znali za naš štos. Na računu bi nam upisali da smo natočili 500 litara goriva, a u rezervoar bi sipali 300 litara. Za onih 200 litara, koje smo ućarili, dali bi nam 180 maraka, a 20 bi uzeli za uslugu. Najteže je bilo sa Englezima. Tamo smo jedva probili led. Ali, kako sam 50 puta vozio za Mančester, našao sam pumpu na kojoj su radile dve prelepe devojke. Rukama i nogama im nekako objasnim šta hoću i one su mi otad davale 200 evra, jer nisu razumele da treba da uzmu procenat. I ja im poklonim tange i šminku. Kad jednom dođem, a ono umesto njih ogroman kunta kinte. Ja probam s njim, a on odmah uze telefon da zove policiju. I ja pobegnem glavom bez obzira - smeje se Peda.
U svežem sećanju ostao mu je i put iz Mančestera preko Ćuprije do Amana od 11.650 kilometara u jednom pravcu. Naročito pamti Jordansku pustinju, jer se 900 kilometara vozi samo kroz pesak dok divlji psi jure za kamionom. Kada je konačno stigao na cilj, morao je 10 dana da spava u kamionu dok nije stigao do carine.
- Kada bi radnici otišli kućama, ostajali smo samo portir i ja. Ne znajući šta ćemo od dosade, nacrtali smo gol kredom na zid. On je u uniformi i s pištoljem na opasaču branio, a ja sam šutirao. Jednom sam šutnuo jače i udario ga u grudi. On je pao i ostao bez vazduha. Morao sam da mu dam veštačko disanje i otad nisam hteo da igram fudbal sa njim - drži se Peda za glavu.
Danas se Peda sa nostalgijom seća kamiona i svojih avantura jer je krajem 2000. firma otišla u stečaj. Otad se snalazi kako zna i ume, radi privremene poslove i pomažu mu prijatelji.
