Naš narod se brzo pretapa
Protojerej Srboljub Miletić iz Australije dobitnik je Nacionalnog priznanja "Vuk Karadžić" koje država Srbija dodeljuje najistaknutijim predstavnicima dijaspore za izuzetan doprinos u oblasti upotrebe i čuvanja srpskog jezika i ćiriličnog pisma. Za nagradu ga je predložila Srpska pravoslavna crkveno-školska opština "Sveti arhiđakon Stefan" iz Sidneja.
Šta za Vas znači priznanje koje nosi ime Vuka Karadžića?
- Bez jezika ne bismo znali ni ko smo, ni šta smo, ni odakle, ni gde i kako treba da idemo. Ova, kao i druge nagrade koje su i ostali laureati primili su priznanja za vrednosti na čuvanju srpskog identiteta, kako u zemlji, tako i rasejanju. Ovu nagradu ne smatram samo svojom. Sve što sam radio, i radio program i novine i škole srpskog jezika, i časovi veronauke, radio sam u timu sa mnogim ljudima iz naših crkvenih opština, eparhije, klubova i udruženja. Ovo je rezultat napora svih nas u u Australiji da održimo deo našeg identiteta, da sačuvamo srpski jezik.
Prvi put u novijoj srpskoj istoriji patrijarh je uručivao državne nagrade?
- Važno je da Crkva i država zajedno brinu o Srbima, svaka na svoj način, kako u dijaspori, tako i ovde u zemlji.
I ja sam SrbinDa li imate oponente u svom radu? |
Kako izgleda misionarenje među Srbima na australijskom kontinentu?
- Nešto malo drugačije nego ovde u Srbiji. Ni teže ni lakše. Početak naše dijaspore u Australiji bio je još u 19. i početkom 20. veka. Ovo doba savremenih komunikacija nameće globalni pogled na svet, ali to ne znači da mi obavezno moramo biti gubitnici u društvenom, duhovnom, političkom, ekonomskom, istorijskom ili bilo kom drugom smislu. Ako samo malo obratimo pažnju, možemo mnogo da postignemo. Geografske udaljenosti više ne predstavljaju prepreku i sve naše vrednosti mogu da se prenose munjevitom brznom.
Na internet prezentacijama parohija SPC, posebno u prekomorskim zemljama, dominira engleski jezik i latinica. Gde su se izgubili srpski i ćirilica?
- Iako ne postoje zvanični podaci o tome, smatram da više od 90 odsto našeg naroda u dijaspori jednostavno nestaje, u drugoj ili trećoj generaciji se pretapa. Naročito u prekomorskim zemljama koje su postale, da tako kažem, lonci za pretapanje. Mi se brzo i lako pretapamo. Ne kažem da ne treba da se uklapamo i sarađujemo sa sredinom u koju smo doselili. Ali, ne vidim nijedan razlog da ne zadržimo sve ono što je vredno u našem nasleđu, od čega bi čak i drugi mogli da imaju koristi. To su naša vera, kultura, književnost... Ali, mi ne znamo i ne nosimo u sebi dobar deo onog divnog i svetog nasleđa naših predaka.
