Školski drugovi ratovali jedni protiv drugih
Bivši đaci Srednje vojne škole u Rajlovcu sa svih strana se sabrali u srpskoj prestonici na godišnjicu mature. Kažu da i posle rata, u kome su se borili na različitim stranama, mogu da se pogledaju u oči jer ni jedan nije učinio nečoveštvo.
"Stigli smo u Sarajevo pre 30 godina. Bilo smo deca, od jedva 15 godina. Tamo smo odrasli, postali ljudi. Stekli prve činove. Nismo ni slutili da ćemo se ikada naći na neprijateljskim stranama. Dogodilo nam se najgore - ratovali smo jedni protiv drugih". Ovako danas govore pitomci 31. generacije Srednje vazduhoplovne vojne škole u Rajlovcu kod Sarajeva.
Stari prijatelji sreli su se na proslavi 30 godina mature u Beogradu. Setili se godina mladosti, drugovanja, ali i najtežih dana njihove karijere - kada su se drugovi iz klupa i spavaona okrenuli jedni protiv drugih. Većina njih nije se srela otkako su prve puške zapucale.
"Ratovali jesmo, ali nismo izgubili obraz. Bili smo vojnici, ali pre svega ljudi. Da su nas pitali, rat nikada ne bi počeo. Niko od nas nema iza sebe nijedan zločin, nečoveštvo, pljačku ili nasilje. Zato se i danas mirno gledamo u oči", komentar je svih.
Radovan Dražić iz Obrenovca seća se svoje klase. "Bilo nas je 210 učenika. Završili školu, pa se razišli. Danas nas ima od Omana do Kanade. A kakva smo bili generacija! Naša klasa dala je četiri generala, a čak 20 je posle srednje škole otišlo na Vojnu akademiju", kaže Radovan.
Susret klase iz Rajlovca zakazan je u Beogradu. Većini, kažu, kao na raskrsnici, tu najviše odgovara. U Srbiju je zato iz Maglaja doputovao Azur Smajić (58), koji je kao mladi poručnik ovoj generaciji bio komandir voda. Đaci "civilnih" škola rekli bi razredni starešina, a nekadašnji pitomci iz Rajlovca - otac i majka. Iako svega desetak godina stariji od svojih učenika i danas ih gleda kao svoju decu. Smeje se, ali kaže da ni plač nije daleko.
"Noć pre polaska oka nisam sklopio. Vratile se slike, zgode, zaboravljeni glasovi", kaže Smajić.
Dok priča o Rajlovcu i svojim pitomcima, Azur svedoči i oporu balkansku istinu o zemlji i vojsci koje više nema. Rat ga je zatekao kao kapetana JNA. U Beograd je 1991. godine došao da polaže majorski ispit. Položio je, kaže, on, ali nije Armija. Uniformu sa majorskim epoletama nikada nije obukao. Eno je i danas, netaknuta, u ormanu. Nepunu godinu kasnije stupio je u Vojsku Bosne i Hercegovine.
"Države su se menjale, a ja sam bio samo vojnik", kaže Smajić, danas penzionisani pukovnik oružanih snaga BiH.
Nije bilo lako pronaći sve nekadašnje drugare. Zvonili su telefoni, stizale poruke na Fejsbuku, čak i pisma... Došli su iz Bosne, Crne Gore, Makedonije, Hrvatske. Neki su, ipak, izostali. Opravdano ili ne - niko neće da sudi.
Bez obzira na to što pojedini pomalo zaziru od dolaska u Beograd, svi "klasići" su na poziv lepo reagovali, bili dirnuti što se neko setio njih i njihovog školovanja. Poneki su, kažu - plakali.
"Jugoslavija je bila naša zemlja, JNA vojska, nosili smo istu uniformu, verovali u isto bratstvo i jedinstvo", kažu nekadašnji pitomci i odmahuju rukom: "A onda je sve otišlo bestraga! Bez obzira na sve, sledeći skup biće na Miljacki. U gradu iz koga, nekako, nikada nismo ni otišli!"
