Kako sam zavoleo zmije

Prvi je od srpskih lekara ušao u strane udžbenike. Prvi je u svetu ugradio veštačku matericu, menjao pol nezadovoljnima, prvi ginekolog koji je porodio carskim putem majmunicu...

Nekad je učio od drugih, danas uči druge. Tuđe metode lečenja ili je doveo do savršenstva ili ih je odavno prevazišao. I tu se nije zaustavio, svetsku medicinsku nauku obogatio je svojim originalnim iskoracima u svet do tada nepoznatog. Ne krije da je među najboljima, svetski stručnjaci to mu odavno priznaju.
Dušan Stanojević, ginekolog, akušer, hirurg, profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, direktor GAK Narodni front, zaslužio je da jedan od najpoznatijih univerzitetskih centara u svetu Rojal koledž iz Londona u svom udžbeniku "Ginekologija" prikaže i njegova dostignuća.
- Obreo sam se u udžbeniku zbog originalne metode ugrađivanja veštačke vagine, a Rojal koledž je prvi snimio moju operaciju. Danas na oglasnoj tabli tog fakulteta stoji i obaveštenje da njihova kuća poseduje i ekskluzivni film, pa studenti o mojim hirurškim metodama mogu da uče i iz tog stručnog filma - priča dr Dušan Stanojević. Ipak, on je jedan od retkih lekara koji je postao i stručnjak za lečenje životinja.

Krcunova kancelarija Odmah posle Drugog svetskog rata u zgradu današnjeg GAK Narodni front uselila se Obaveštajna služba tadašnje FNRJ OZNA na čelu sa Slobodanom Penezićem Krcunom i u njoj boravila sve do 1956. godine. - I danas sedim u njegovom kabinetu koji je koliko je to bilo moguće očuvan u izvornom stanju. Vidite, tu su urezane i petokrake na drvenim podlogama. Podrumi su bili mučilišta, gde su likvidirani mnogi ljudi. Eto, tako je sudbina htela, tamo gde su se gubili život, danas oni nastaju.

Majmunica i carski rez
 

- Rođen sam u Prilikama kod Ivanjice. Otac je bio ekonomista, a majka profesor i ona je posebno negovala moju ljubav prema prirodi i životinjama. Već kao petogodišnjem dečaku životinje su mi postale opsesija. Kad je u selu osnovana zemljoradnička zadruga, redovno sam pratio kako se prase krmače. Kad bi se rodilo trinaesto prase, najlepše bih proglasio viškom, odnosio kući i hranio na cuclu. Jedno prase se toliko vezalo za mene da me je sa psom Munjom svakog dana pratilo do školskih vrata. Čim bih nestao u školi, Munja bi hvatao prase za vrat i nosio do kuće. U to vreme sakupljao sam po šumama sve što je gmizalo i jednog trenutka imao sam mini zoološki vrt u dvorištu. Dvorištem su se šetkali ježevi, krtice, lasice, puževi, lisice, kune, prasići, psi, zečevi, jazavci... Dovlačio sam i sva ptičja jaja na koja bih naleteo. Imao sam zavidnu kolekciju od 200 komada, čak i zmijska jaja. Sve sam to ostavio drugu kada smo se preselili u Gornji Milanovac gde mi je otac postao predsednik opštine.

Ljubav prema zmijama posebno se rasplamsala posle majčine priče o zmiji koja joj je spasla nogu.

Iako je izgradio karijeru lekara koji pomaže ljudima, dr Dušan Stanojević nikada nije zapostavio životinje. Više od 20 godina je honorarni lekar beogradskog zoološkog vrta. A sve je počelo decembra 1991. Pozvala ga je bivša pacijentkinja uzbuđenim glasom. Bila je to tadašnja žena direktora zoo vrta Vuka Bojovića.

Molila ga je da spase majmunicu čiji se porođaj iskomplikovao. Nudila je i kola.

Zahvalan četvorici ljudi - Moj otac, inače doktor ekonomskih nauka i viceguverner Narodne banke, govorio mi je da nije dovoljno samo raditi, već i drugima to staviti do znanja. Vuk Bojović obezbedio mi je popularnost, naučio me je kako rečima da objasnim to što radim. Profesor dr Mladenović otvorio mi je kapije Narodnog fronta i vrata tajni ginekološke hirurgije, a profesor dr Savo Perović uveo me je u sve tajne promene pola... To su četvorica ljudi kojima dugujem neizmernu zahvalnost.

- Ma kakav auto, kažem gospođi, stižem odmah. Zateknem na slami majmunicu, zovem svog anesteziologa, uspavamo majmunicu Lijanu, ali majmunče je bilo mrtvo.

Krajem leta 1992. zove me Vuk i obavesti me da je Lijana opet u drugom stanju. U februaru 1993. u jeku najžešćih sankcija, opet Vuk Bojović na liniji. Lijana se porađa.

Pošto se sve iskomplikovalo, vratim se po kompletnu ekipu iz Fronta, dovodim anesteziologa, dvojicu asistenata, babicu, instrumentarku i šokiram se prizorom, oko kaveza 60 novinara, fotoreportera, TV snimatelja.

Improvizujemo operacioni sto i carskim rezom izvadim živo žensko majmunče. Dali smo joj ime Zorica po babici. Rojters je prodao taj snimak porođaja u 109 TV centara - otkriva dr Stanojević.

Moj prijatelj petao
 

I tako se Dušanov život neraskidivo povezao sa životom i zdravljem zoološkog vrta.

- Zove me Vuk Bojović uzbuđenim glasom, veli: "Hitno dolazi, Ambrozije je bolestan". Kažem mu da ne mogu, imam operaciju. On viče: "Zar ti je preča operacija od Ambrozija?" Dođem i zaključim da je petao Ambrozije bolestan. Uzmem mu bris i odnesem u našu laboratoriju. Kažem bakteriologu Ljubiši Ivanoviću da je to bris moga prijatelja i da napravi analizu. Pita me on: "Kako ti se zove prijatelj?" Ja poćutim u nedoumici i kažem: "Vuk Bojović". Sutradan zove me Ljubiša paničnim glasom, razrogačenih očiju: "Čoveče, prijatelj ti se hrani govnima!" Smejući se objasnio sam mu o kome se ovde radi. Gledao me je belo kao da nije verovao da sam čitav.

Koliko je doktor Stanojević odan životinjama i posvećen njihovom zdravlju pokazuje i primer andske guske.

- Jedno rano jutro budi me dežurni zoo vrta i uzbuđenim glasom kaže kako je u svitanje otkrio da je andska guska slomila nogu. Odmah dojurim u vrt i zaista zateknem našu miljenicu kako ozbiljno hramlje. Uzmem je u ruke i vidim otvoren prelom, vratim se u kancelariju, počnem da crtam razne proteze. U pomoć pozovem neke prijatelje i izlijemo prvi primerak proteze. Izvršimo probu, ne dopada mi se, krenem u estetsku doradu. Najzad sve je pasovalo, naša guska, inače jedinstven primerak, koju smo prozvali Mila Štula, šepurila se, trčala, skakala, šetala. Doživela je duboku starost.

Ipak, najvećim uspehom smatra to što je uspeo da odgaji beloglavog supa.

- Beloglavom supu nešto u glavi kvrcne i jednostavno pojede i svoje pile. Tako

Partijski mantili Celog života profesor Stanojević se borio protiv politizacije zdravstva. - Imamo partijsku medicinu i partijsku preraspodelu kadrova. Danas je najmanje važno koliko znaš i koliko vrediš, mnogo bitnije je kojoj partiji pripadaš, koliko si odan centrali, a ne koliko si ljudi spasao, izlečio, koliko si doprineo razvoju srpske medicine. Danas na najogavniji način funkcioniše julovski pricip imenovanja direktora.

sam odlučio da desetak dana pre izleganja ukradem jaje i odnesem ga u inkubator. kad se moje pile izleglo, problem je bio kako ga hraniti, jer roditelji svarenu hranu povrate i daju ptićima. Kako doći do kiseline iz želuca beloglavog supa? Svako jutro hvatali smo odrasle ptice u zoo vrtu i pomoću aspiratora vadio sam kiselinu, sipao je na obareno meso i tako hranio malog beloglavca. Moj ptić je rastao, ali nastao je drugi problem. Svakog jutra kada bi me te ptičurine kojima sam uzimao kiselinu videle, počele bi istog trenutka da povraćaju. Tom izazvanom refleksu najviše su se čudili posetioci, pa sam jedno vreme morao da zaobilazim kaveze tih ptica.

Dušan ima poseban odnos prema istoriji, posebno onoj koju smo zaboravili.

- Nalazim se na čelu grupe ljudi koja se zalaže za podizanje spomenika Esad paši u Beogradu, čiji je udeo u prelasku srpske vojske preko Albanije bio nemerljiv, a o tome se kod nas malo zna. Takođe, otvoreno sam progovorio o tragediji našeg naroda sa Kosova i Metohije, o epidemiološkim razmerama kancera, o porodičnim tragedijama, o umiranju čitavih porodica od iste vrste raka. Imenovao sam krivce i zatražio i od naše vlasti i od međunarodne zajednice da više tu tragediju ne guraju u stranu. Upozorio sam ih da je ćutanje zločin koliko i napravljeni zločin.

Prirodu nikad nije zapostavio.

- Svake subote i nedelje stanari moga kvarta u Bloku 70 mimo vlasti učestvuju u akciji "Očistimo svoja dvorišta". Činimo to s iskrenim ubeđenjem i sa građanskom potrebom. Uređujemo parkove, zelene površine, ulaze zgrada, šetališta, dečja igrališta. Bolje bi bilo da naša vlast prvo počisti i očisti svoje savesti, a sve ono što se može počistiti metlom i oprati sapunom je formalnost.

Selo Dušan Stanojević nikad nije zaboravio. Često obilazi Pranjane, rodno selo svog oca, gde je odgajio neobičan voćnjak. Divlje voćke je presađivao iz šuma i sam ih kalemio.

- Tako oživljavam prošlost, kalemljenje je odbrana od svih zagađenja i boleština. Divljaka je simbol otpora, samo još nju šarka nije savladala.