Popravljao struju Elizabet Tejlor
Dimitrije Bjelica, internacionalni majstor šaha i prvak sveta u magičnom šahu, koji je izmislio, dobitnik je četiri Oskara za šahovsku literaturu. U Ginisovu knjigu svetskih rekorda ušao je odigravši simultanku na 301 tabli 1982. godine u Sarajevu.
Po vokaciji novinar i svetski putnik, obišao je sve kontinente, izveštavao je sa najvećih šahovskih turnira za Rojters, Frans pres, Njujork tajms i Tajms, stalni je dopisnik španskog TV studija PVS iz Madrida.
Direktor je dečjih šahovskih olimpijada i Udruženja šahovskih pisaca sveta, bio je član stručnog štaba Anatolija Karpova, lični je prijatelj Bobija Fišera, Borisa Spaskog i Mihaila Talja, sa kojima je napisao nekoliko knjiga o šahu. Intervjuisao je mnoge poznate lićnosti, državnike, političare, glumce, biznismene, vojskovođe, doktore nauka
- Kao pisac i novinar zbog svog dugačkog jezika bio sam često crna ovca i bela vrana - ima običaj da kaže Bjelica, koji danas živi neki svoj treći, penzionerski život u svom stanu na Novom Beogradu, ali ne miruje, piše i putuje kao da je tek na početku karijere, i dalje igra partiju šaha sa sudbinom.
Uvređeni Orson Vels
- Padala je kiša i munje su parale nebo na Mitrovdan 1935 godine, kada me je majka Miluša rodila na slami, u selu Gornja Vrbica, na granici Hercegovine i Crne Gore. Otac Jevta je dograbio pušku i zapucao u oblake. Detinjstvo sam proveo kao čobanin, čuvao sam ovce i čitao bukvar, a moju svetlu čobansku karijeru prekinuli su Nemci i Drugi svetski rat.
Sa kćerkom Isidorom i zetom Nebojšom Pajkićem
U kući smo imali radio aparat, pa su se seljaci okupljali da slušaju ratne vesti i Radio London. Radio se često kvario, pa sam se ja zavlačio ispod stola prekrivenog ćebetom i postajao izveštač Radio Londona, davao opširne optimisticke izveštaje sa svih frontova. Niko od seljana nije primetio prevaru.
- Posle rata otac, oficir JNA, premešten je Sarajevo, pa sam u tom gradu završio malu maturu. Tamo sam naučio da igram šah, pa mi je život postao crno-beli svet. U Sarajevu sam završio studije germanistike, počeo da putujem i igram šah na gotovo svim turnirima širom bivše Jugoslavije. Tada sam upoznao i Nevenku Đurović sa kojom imam ćerku Isidoru, sada poznatu književnicu. Novinarsku karijeru sam započeo kao izveštač sarajevskog ''Oslobođenja'', a onda postao dopisnik zagrebačkog ''Vjesnika''. Prve izveštaje sam poslao sa velikog šahovskog turnira u Portorožu gde sam upoznao dva šahovska velikana Mihaila Talja i Bobija Fišera. Ubrzo sam postao i dopisnik londonskog Tajmsa i Njujork tajmsa. Akreditovan sam u Beogradu kao šef dopisništva španske Televizije PVC iz Madrida, što mi je omogućilo da napravim intervjue sa najslavnijim ličnostima sveta. Susreti i razgovori sa slavnim ličnostima bili su i ostali moja opsesija. Sećam se jednog od svojih prvih intervjua s Orsonom Velsom u sarajevskom hotelu "Evropa", kada sam ga pitao o ulozi u filmu "Bitka na Naretvi". Rekao mi je: "To nazivate ulogom, šalite se. Znate li šta je Bulajić rekao o meni. Da je radeći sa mnom imao utisak da radi sa velikom bebom. Ali, platiće mi za to 200.000 dolara, a tu nije uračunat i moj honorar"! Orsonovu izjavu niko nije hteo da objavi, pa sam digao ruke od naših socijalističkih novina i časopisa.
Bes Agate Kristi
- Čuda su počela da se dešavaju. Kaže mi urednik madridske televizije PVC: "Idi i napravi intervju sa nepalskim kraljem Birendrom, u velikoj je opasnosti". Odem u Nepal, napravim intervju i posle 15 dana ga ubiju. Onda mi kažu: "Idi u Indiju i napravi intervju sa Gandijem, biće neredi". Ja odletim u Indiju, napravim intervju sa Gandijem Ubiju i Gandija. Moji intervjui, kao poslednji sa njima, vredeli su suvog zlata. Sećam se i intervjua sa poznatim etiopskim atletičarem Abebe Bikilom, koji je ležao nepokretan u jednoj bolnici blizu Londona. Pristao je da priča sa mnom, ali džabe je bilo što sam znao sedam jezika, kada je on govorio samo etiopski. Jedna doktorka mi je rekla da tri sprata iznad leži jedan Etiopljanin koji zna engleski. U želji da napravim intervju, pentrao sam se gore-dole posle svakog pitanja. Bekila kaže "ahalaha-halababalaha", onda ja trčim gore da mi Etiopljanin to prevede. I tako čitava tri sata.
- Zamerale su mi kolege da sam često znao da budem beskurpulozan da bih došao do intervjua, a ja sam se samo dovijao da uspem i tvrdim da svi novinari moraju da budu takvi, da je to vrlina svakog ko je u paktu sa sedmom silom. Književnica Agata Kristi umalo me nije posla u materinu kada je došla da se odmori na Bohinjskom jezeru, ručala i otišla u apartman da prilegne, a ja se zainatio da je intervjuišem. Plašeći se da mi ne pobegne, pozovem ja nju telefonom u dva sata popodne.
Zurlala je: "Otkud vam ludačka ideja da me zovete u ovo vreme"! Kažem joj: "Gospođo Agata, na 161. strani vašeg romana "Orijent ekspres" našao sam divnu rečenicu kako ljudi moraju da se snalaze, a ponekada budu uporni i bezobrazni da bi postigli svoj cilj". Nasmejala se i dala mi posle veliki intervju. Imao sam 1967. i veliki intervju sa španskom revolucionarkom u Moskvi Dolores Ibaruri, poznatijom kao La Pasionarija. Saznao sam gde živi, ali i da ima jako privatno obezbeđenje i da nikoga ne prima. Zainatio sam se. Pozvao sam obezbeđenje telefonom, rekao da sam iz Jugoslavije i da Josip Broz Tito šalje po meni poklon gospođi Dolores. Upalilo je, Dolores me je primila, zagrlila me i upitala: "Kako mi je Tito?"
Skupocena žvrljotina
- U stanu čuvam svoj portret, koji je čuveni slikar Huan Miro napravio dok smo sedeli i razgovarali u salonu njegove vile. Miro je dugo odbijao intervju, pa sam ga pritisnuo preko zajedničkog prijatelja, španskog karikaturiste Tonija Sama. Portret sam okačio na glavni zid svog stana, a gosti su govorili da je glupo da se ta škrabotina nalazi među ostalim skupocenim slikama. Shvatio sam tada zašto je Miro rekao da je na njegovim slikama brutalnost najvažnija.
Rado se sećam intervjua koji sam napravio sa Elizabet Tejlor i Ričardom Bartonom u njihovoj vili u Los Anđelesu, gde pored obezbeđenja ni ptica nije mogla da sleti, a da ne ostane bez krila. Predstavio sam im se telefonom kao šef službe održavanja tog kompleksa vila i rekao im da sa električnim instalacijama nešto nije u redu, da kuća svakog časa može da im izgori kao šibica, da će doći
Otac književnice
|
stručnjak da otkloni kvar. Naravno, opet sam to bio ja, obukao sam radno odelo, uzeo torbu s alatom i ušetao u vilu. Kvar sam kobajagi popravio, ispričao se s Elizabet, popio sa Bartonom nekoliko viskija. Kasnije sam, naravno, uz njihovu dozvolu, napravio i objavio reportažu o svemu tome.
- Malo je poznato da je papa Pavle II bio strastan šahista, da je voleo da komponuje šahovske probleme. Jedan njegovu šahovsku kreaciju mata u dva poteza objavio sam u svojoj knjizi "Čudesni šahovski svet". Papa je to saznao i pozvao me da dođem u Vatikan i lično mu uručim knjigu. Slikao sam se tada sa Pavlom i da ne verujete, bila mi je to kasnije propusnica za mnoge događaje. Tako sam ušao u zamak Monopoli u Bariju, gde su bili smešteni fudbaleri Crvene Zvezde pre finalne utakmice Lige šampiona sa Olimpikom. Pokazao sam karabinjerima koji su čuvali vilu sliku s papom i rekao: "Gospodo, da li znate da papa navija za Zvezdu, a ja sam njegov lični izaslanik, poslao me je da snimim fudbalere pred utakmicu. To sam isto rekao i tadašnjem sekretaru kluba Lalatoviću, koji me je gledao u čudu.
Švercovanje kamere
- Šah je ostao moja ljubav, napisao sam 96 knjiga o šahu, snimio na stotine reportaža sa šahovskih mečeva. Bilo je i tu svega. Sećam se da sam u Linaresu 1984. snimio kako Kasparov u partiji sa Judit Polgar vraća potez. Rekao sam
Sluga naroda
|
sudijama i organizatorima da je to skandal, ali mi nisu dozvolili da pokažem snimak. Kasnije sam ga pokazao celom svetu. Jedini sam snimio poslednju partiju meča za svetskog prvaka između Fišera i Spaskog u Rejkjaviku. Prošvercovao sam kameru, seo u poslednji red i snimao. Kamera je povremeno zujala, a da me obezbeđenje ne bi otkrilo, mumlao sam... Ljudi su me gledali, mislili su da sam lud. Na revanš meču sa Spaskim 1992. na Svetom Stefanu snimio sam trenutak kada je Fišer pljunuo na dokument kojim su mu Amerikanci zapretili da će otići u zatvor i platiti visoku novčanu kaznu ako bude igrao.
- Jedina želja koja mi se nije ostvarila bila je da napravim intervju sa Isidorom Sekulić. Kada sam 1962. bio u vojsci u Bileći i Travniku, čitao sam Isidoru Sekulić, Štefana Cvajga i Ivu Andrića. Tada sam rekao književniku Žarku Komaninu, koji mi je bio desetar: "Imaću ćerku koja će imati plave oči i koja će se zvati Isidora, po Isidori Sekulić. Tada je Žarko komandovao: "Napred marš, u pravcu sunca, za Isidoru"! Moja Isidora se rodila četiri godine kasnije i zaista ima plave oči, kao i moja unuka Vila Evanđelina.
