Čovek bolji od telefonskog imenika

Telefonista na centrali u opštini Paraćin Braniša Radovanović napamet zna sve lokale u zgradi i brojeve telefona svih preduzeća. To se i očekuje od nekoga ko duže vreme radi na centrali. Ali, Braniša zna napamet i kućne, kao i brojeve mobilnih telefona roditelja, dece, muževa i žena zaposlenih u opštini.

NE ZNA ZA DEPRESIJU: Braniša Radovanović

Ni to nije sve. On samo čuje glas kolege i uopšte ne pita čiji broj telefona treba da pozove. A najčudnije je to što je on skoro potpuno slep. Tačnije, vidi samo jedan odsto.
 

- Kolege mi samo kažu - pozovi mi kuću ili daj mi oca na mobilni i slično. Pošto poznajem glasove, znam koji broj treba da okrenem. Pamćenje telefonskih brojeva i rad na centrali mi jednostavno idu od ruke.

- Dovoljno je da broj čujem samo jednom i odmah ga zapamtim. Znam nekoliko hiljada brojeva napamet. Kada sam se prvo zaposlio u ćuprijskoj šećerani morao sam da naučim 200 lokala i radim na dve centrale. Na opštinskoj centrali počeo sam da radim 1992. godine i trebalo mi je nekoliko dana da zapamtim sve brojeve - priča 39-godišnji Braniša.
 

Mnoge njegove kolege i ne znaju brojeve svojih telefona kod kuće, a često se dešava da ga neko pozove i pita za broj mobilnog sina ili ćerke na studijama u Beogradu.

Braniša kaže da je dobar u svom poslu jer se ponaša kao da nema nikakav hendikep.

- Invalidi ne smeju da padnu u depresiju. Zadovoljan sam jer sam dosta uspeo u životu. Najveću podršku mi pruža porodica. Ništa me više ne obraduje nego kada me kod kuće sačekaju supruga Svetlana, ćerka Milena i sinovi Milan i Miloš. Supruga je takođe invalid, pa smo nas dvoje kao jedna osoba bez hendikepa - šali se Braniša.

Vid mu je oštećen kada je kao dečak primio vakcinu protiv velikih boginja. Do desete godine video je samo 20 odsto, a onda je stanje počelo naglo da se pogoršava. Zbog toga je napustio redovnu školu i počeo da pohađa školu za slepe u Zemunu.

Školovanje je prekinuo zbog šest operacija, a nastavio ga je u Osijeku u školi za odrasle.

- U ono vreme nijedna operacija nije mogla da mi poboljša vid. Sada ne znam da li bi to bilo moguće, ali nemam vremena da ležim u bolnici jer moram da izdržavam porodicu. Plata mi je 14.000 dinara i da na ime tuđe nege ne primam 18.000 dinara, ne znam kako bismo preživeli. Najveći mi je problem nerešen stambeni problem, pa moram iz Stubice svakodnevno da putujem za Paraćin.