Čovek iz Titove lože

Moj stric Đoka, šef železničke stanice iz Kule, poslao mi je telegram: "Hvala ti što si nam proslavio prezime, pa nije više grdno kao što je do sada bilo" - priča Spasoje Paja Grdinić, organizator proslave Dana mladosti.

Ko je onaj u beloj maršalskoj uniformi u loži do Paje Grdinića, našalio se jednom Milovan Vitezović. Od Vardara pa do Triglava, a i šire ne postoji umetnik koji ne zna Paju Kulturu, kako su mu još za studentskih dana prikačili nadimak.

U vrsnog organizatora, novinara, publicistu, scenaristu stasao je u Titovoj Jugoslaviji, ali se pisci, glumci, pevači, pa i političari iz ovog i iz onog vremena utrkuju da mu stegnu ruku. Kada se šeta vračarskim komšilukom, dobacuju mu "Pajo, legendo", na šta im šeretski dobaci "Legende su na Novom groblju". Postao je 1968. prvi direktor Studentskog kulturnog centra u Beogradu, a 1974. izabran je za direktora i glavnog i odgovornog urednika Doma kulture Studentski grad.

Na molbu Azema Vlasija i njegove supruge Nadire, osam godina je pravio sletove, odnosno bio je sekretar Saveznog odbora za proslavu Dana mladosti. Zatim je vodio "Filmske novosti". Učestvovao je na radnim akcijama, lično gradio Zvezdara teatar. Najmlađi je dobitnik republičke nagrade za kulturu - Vukove nagrade 1976. Počasni je građanin osam opština i jedini počasni građanin Studentskog grada.

Raznosač mleka

- Rođen sam 28. maja 1944. u Mojkovcu. Otac Mileta je bio ratnik, pa je odmah posle rata imenovan za komandanta garnizona u Čačku. Živeo sam u Čačku, Sjenici, Užicu, Osečini. Gimnaziju sam završio u Bijelom Polju. Već tada sam organizovao gimnazijade, kao oficirski sin, uvek doteran i sređen, sa Danicom Drašković sam se fotografisao pred maturu. Kasnije sam je u Beogradu upoznao sa Vukom Draškovićem. Spojio sam i Nadiru sa Azemom Vlasijem.

- U Bijelom Polju sam naučio da pravim pitu, kuvam kafu i gledam u šolju, od čega sam najbolje profitirao u Studenjaku u Beogradu. Sve su me cure zvale da gledam u šolju, a onda sam neku i zadržao. Kada sam došao u Beograd, otac nas je ostavio, pa sam se izdržavao raznoseći mleko godinu dana. Jednog dana mi je pukla flaša u ruci, posekao sam se i dan-danas imam ožiljak. Krenem prvim autobusom u 4.20 iz Studentskog grada i do 7.30 raznesem mleko, pa pravo na Filološki fakultet. Tada sam bio predsednik AKUD "Španac", ali ta funkcija nije bila plaćena. Krenuo sam da pišem za "Student" i posle trećeg broja sam dobio naslovnu stranu. Zatim sam počeo da radim i za "Ekspres" i vrlo brzo sam imao svoju rubriku. I za godinu dana sam bolje živeo nego sada.

- Suprugu Jelu sam upoznao u bioskopu. Posle toga me je njena cimerka iz Studentskog grada Dušica pozvala u goste. Ona je izašla negde, pa smo Jela i ja ostali sami. Kao pravi Crnogorac krenem priču o Mojkovačkoj bici. Pričao sam dobra četiri sata o tome. Ona je sve strpljivo odslušala. Rekoh sebi - ova ume da sluša ko niko. Jela mi je izrodila tri prelepe kćeri Jelisavetu, Jelenu i Anu.

Svadba i razvod
- Moja majka Staka se venčala 1938, posle 30 godina braka otac je tražio razvod. Dva dana je u rukama stezala poziv za sud, a nikom nije rekla. Ja sam svadbu zakazao za 19. januar 1969. a majka je imala sudski poziv za razvod 21. januara. Očekivali smo oca, ali on nije došao na venčanje svog jedinca, pa je Miša Janketić preuzeo da bude stari svat. Mama je tek sutradan rekla sestrama da se razvodi.

- Kada sam se oženio, našli smo sobu u Oračkoj ulici u Zemunu blizu gradskog kupatila. Sobe bez kupatila su bile jeftinije, pa smo se mi kupali u gradskom. Posle smo otišli kod nekih Makedonaca, iznajmili sobu u soliteru kod hotela Jugoslavija, a oni su nam branili da spavamo na istom krevetu, pa smo otišli.

- Nikoga ni za šta nisam molio. Od režima nisam dobio ni stan ni vilu na Dedinju. Živim u stanu koji je pod sporom. U životu nikada nisam povisio ton ni na koga, jer nisam želeo nikoga da iskompleksiram. Tanka je linija između umetnosti i kiča. Pamti se ono što vredi. Kada bi neko pogrešio, samo bih ga pogledao i sve bi mu bilo jasno. Stekao sam mnogo prijatelja, ali i moji saradnici su postali vrsni organizatori jer nikada nisam bio sebičan i uvek sam želeo da pomognem.

- Za organizatora Dana mladosti su me predložile delegacije Crne Gore i Srbije, ali je sa mnom prvo razgovor obavila Nadira, Nada, supruga Azema Vlasija, koja je sudirala političke nauke. Kada sam preuzeo organizaciju Dana mladosti, potpuno sam osmislio novi program. Posle priredbe Tito mi je rekao: "Boga mu poljubim, iznenadio si me Pajo. Ovo sada prvi put vidim, ne liči na onu od ranije. Mnogo mi se sviđa ovo novo".

Najduže kolo
- Nije bilo lako organizovati proslavu Danu mladosti na kojoj su učestvovali vojnici, pioniri, školarci iz svih republika i pokrajina. Trebalo je sve njih smestiti i brinuti da im se ništa ne dogodi. Trebalo je osmisliti svaki trenutak programa. Bio sam uporan i nisam odustajao u svom naumu. Zato i jesam najmlađi dobitnik Vukove nagrade. Studenti su me prozvali Paja Kultura, jer sam na svoje drugare delovao kao zaraza. Prvi sam ih vodio na balet, u operu, uvodio ih u taj svet.

- U kući mi kažu da sam se baš lepo zabavljao na svom poslu. Putovao sam po zemlji i po svetu, ali uvek mi je bio cilj da zadovoljim druge. Nikada neću zaboraviti svog strica Đoku Grdinića, šefa železničke stanice iz Kule. Već šest godina sedeo sam u loži pored Tita kada mi je poslao telegram: "Hvala ti što si nam proslavio prezime, pa nije više grdno kao što je do sada bilo".

- U loži sam Titu tiho komentarisao koja je vežba, ko je autor, ko su su učesnici, odakle su. Kaže on meni: "Opet ovaj Branko Marković", a on je tri godine zaredom postavljao koreografije. Odgovorio sam mu da je on naš najbolji koreograf, brat glumca Radeta Markovića, dever Olivere Marković. On mi je tada rekao: "Dobre ti umetnike nađeš".

- Bio je neposredan. Nije mi dao da mu persiram. Kaže: "Ti si član partije, mi smo partijski drugovi". Ali, kako reći Titu "ti". Stalno sam se trudio da mu ne kažem ni "ti" ni "vi". Bio sam i u glavnom odboru demonstracija 1968, Tito je sigurno znao da sam učestvovao u studentskim protestima, ali je i rekao da su studenti u pravu. I svi smo se tada razišli sa kozaračkim kolom i pevali "Druže Tito, mi ti se kunemo".

I to je najveće kolo koje sam u životu video - oko Studentskog grada, od Filozofskog fakulteta do Terazija. Ne sećam se da je još neki naš državnik priznao grešku. Slobodanu Miloševiću sam u četiri oka zamerio što je dopustio da decu mlate tri meseca po kiši, šmrkovima, pendrecima... A mogao je nešto da nauči od prethodnika.

Pretres kasarne
- Imao sam i dosta sreće. Sve proslave 25. maja prošle su u najboljem redu. Na proslavi 1981. primetio sam da 210 Albanaca ne pevaju na početku priredbe koja je uvek počinjala stihovima: "Godine su prošle pune suza, ginulo se u slobodi nemo, druže Tito, mi ti se kunemo..." Uveče sam organizovao sastanak sa predstavnicima vojne bezbednosti i policije i rekao sam im šta sam primetio. Kada sam pravio raspored grupa koje su vežbale na stadionu, Albance sam stavio između omladine iz Dervente i Crne Gore. Rekao sam im da ne želim nikakav incident. Na tom sastanku sam predložio da zapraše kasarnu "4. juli" gde su bili smešteni omladinci iz cele Jugoslavije i tom prilikom pregledaju torbe i koferi. Kod četiri Albanca su našli neke albanske ambleme i majice na kojima je nacrtana Albanija sa Kosovom. Zvanično je saopšteno da su ta četvorica dobila boginje, pa su smešteni u zatvor. Sutradan su svi Albanci pevali.

- Postoji Dan žena, Dan železničara, Dan milicije, Dan odžačara, ali zašto ukinuše Dan mladosti? Evo sada ti Slovenci koji su prvi bili da se ukine Dan mladosti, svake godine na 25. maj hrle u Beograd. I danas bih pravio proslavu Dana mladosti. Zamislite da iz svih bivših republika i pokrajina dođe po 200 učenika i da, recimo, od Ade napravimo ostrvo ljubavi i mladosti. Da sedam dana sviraju rok, pop grupe, da se mladi upoznaju i druže.

- Jutel je poslednji medijski pokušaj spasa Jugoslavije. Iz svake republike i pokrajine su uzeli najbolje novinare i urednike. Javnost nas je zavolela jer nismo navijali ni za koga, pa Slobodan Milošević u početku nije smeo da nas dira. Ali, kasnije je krenula užasna propaganda i promenili smo naziv u Sat. Zatim je pola novinara otišlo u Sarajevo, trećina je ostala ovde. Onda je nastao DžU info gde su se uvalili silni julovci. Kada sam to video, vratio sam se u "Filmske novosti" i tamo sam srećom slomio nogu i otišao u penziju...