''Fakultetlije'' na pijaci
U razmaku od svega par metara našli su se magistar informatike, tehnološki inženjer, diplomirani ekonomista, nekoliko pravnika, pa čak i doktor prirodnih nauka. Nije reč o sastanku stručnjaka koji će razmatrati neko važno državno pitanje, nije reč o stručnom seminaru, niti o skupu intelektualne elite Srbije. Oni su fakultetske diplome davno ''okačili o klin” i za svoju egzistenciju zarađuju prodavajući voće, povrće, lekovito bilje i čajeve, kozmetiku ili jeftine farmerke na nekoj od beogradskih pijaca, pišu beogradski mediji.
Dok kupci sa cegerima jure između tezgi na Cvetkovoj pijaci, prodavci brišu znoj sa čela i pomalo pospani nadvikuju se ko će jeftinijom ponudom privući mušterije. Jedna od njih je Suzana Stojiljković (46), piše ''Blic''.
Iz plastične flaše sa probušenim čepom zaliva zelenu salatu kako bi izgledala što svežije i kao sa razglasa obaveštava prolaznike da je kilogram paradajza 90 dinara. Na prvi pogled, ne razlikuje se nimalo od ostalih poljoprivrednika za tezgama. Međutim, Suzana zna da napravi program za jednu knjigovodstvenu agenciju, ili da piše algoritme za najkomplikovanije matematičke zadatke.
Ona je magistar informatike i računarstva, završila je Prirodno-matematički fakultet u Beogradu sa prosekom 8,5. U svojoj profesiji nikad nije radila.
- Ranije, nije bilo dana da ne žalim što nisam u profesiji dobila priliku. Maštala sam o tome da radim u nekoj modernoj firmi i da ću se svakodnevno susretati sa brojnim programerskim izazovima. Sada, kad imam iza sebe porodicu, moram da razmišljam kako da se prehranimo, a jedini način za to je da iskoristimo poljoprivredno zemljište i da zaradimo od rada. Već 11 godina radim ovaj posao i proizvodim povrće, ali i dalje me interesuju računari, algoritmi, programi. Ipak, to je neka moja neostvarena ljubav, život i realnost je nešto drugo - kaže Suzana dok uslužuje mušterije.
Diplomirani ekonomista Momčilo Simjonović je radio u svojoj struci posle fakulteta, ali je državna firma, kao što je to sa mnogima bio slučaj, propala, privatizovana, a on, kao i stotine radnika, ostao bez posla. Nateran nemaštinom i bezuspešnim traženjem radnog mesta, odlučio je da proizvodi pečurke, o kojima do tada ništa nije znao.
- Tražio sam poslove, svi su mi zatvarali vrata, a porodica je morala da preživi. Kupio sam knjige, čitao, učio i 1996. godine sam odlučio da rizikujem i pokrenem proizvodnju pečuraka na tavanu kuće. Posao sam malo razvio, ali nije ni sad lako. Pečurke treba odgajiti, pa doći na pijacu, a onda se izboriti sa masovnim proizvodnjama i niskim cenama. Ali dobro, najbitnije je da se preživljava. Ali, da mi je neko kao studentu dok sam proučavao ekonomske predmete rekao da ću se baviti poljoprivredom, pomislio bih da je lud - priča Momčilo.
