Svi hoće da "prekrste" Gorance
Bilo ih je 20.000, a danas upola manje, stočarstvo je gotovo uništeno, fabrike ne rade. – Neki od mladih Goranaca koji su otišli u svet postali su žrtve ekstremističkih grupa.
"Gde god da si – za Đurđevdan na Gori da si!” Ovako se vekovima, svuda po svetu, pozdravljaju Goranci sa Šar-planine, podstičući sebe na čuvanje korena i povratak zavičaju. Ova tri majska đurđevdanska dana sa svih strana dolaze u svoju župu da se vide i da budu viđeni, da možda ugovore neku svadbu i da osete kako stari kraj miriše.
Vekovima izolovan, danas rascepkan sa čak tri granice, politički podeljen i posvađan, na visokim planinama živi najmanji autentični balkanski entitet. Ova mala zajednica je jedina balkanska etnička posebnost, koja osnove svog identiteta nije zasnovala na sukobu. Oni su retko posezali za silom čak i u vremenima kad su se morali braniti; nikada nisu bili zatvoreni, iako su način i mesto življenja idealni za izolaciju i pružanje svake vrste otpora.
Na epskom, muškom, ratničkom prostoru Goranci su izabrali strpljivost, rad i nenaglašenu veru da će doći vremena u kojima će biti više dobra i mesta za druge.
Bliskost sa Srbima surovo je kažnjena 1999. kada su Goranci pretrpeli najteže dane u svojoj istoriji, ubijeno ih je jedanaest, ranjeno 50, stotine lokala i poslovnih objekata je zapaljeno, demolirano i oduzeto, opljačkana imovina i stoka, većina je izgubila posao, a spajanjem naselja sa većinskim albanskim stanovništvom i formiranjem nove opštine Dragaš postaju manjina.
Preživeli su zahvaljujući Opštini Gora, prosvetnom i zdravstvenom sistemu, penzijama i socijalnoj pomoći Vlade Republike Srbije.
Bilo ih je 20.000, a danas najviše 8.000 do 10.000, stočarstvo je gotovo uništeno, fabrike nisu proradile, pa je odlazak odavde želja većine mladih ljudi.
U takvoj atmosferi pojavili su se različiti interesi koji nastoje ovaj radni i osobeni svet da pridobiju za svoje interese. Posle talasa nasilja ekstremnih Albanaca među Gorancima i Muslimanima prizrenskog kraja promoviše se bosanski jezik i bošnjačka nacionalnost uz "istorijske teze” kako su oni potomci bogumila koji su na putu iz Bugarske na zapad ostali u ovim planinama.
Nove vlasti iz Prištine aktivno podržavaju ovu bošnjačku opciju, nastoje da Gorance preimenuju u Bošnjake i da prosvetni plan Republike Srbije zamene kosovskim sistemom na bosanskom jeziku. Tako se pred nastavnicima i školama postavlja niz prepreka, u selu Mlike vlasti iz Dragaša ruše započeti kabinet informatike i toalete za osnovnu školu koje je finansirala Vlada Srbije.
"Prelazak na bosanski je korak ka albanizaciji i mi to ne želimo”, kaže Saljatin.
Nekoliko godina nakon sukoba, na Gori je formirano Udruženje Bugara muhamedana koje nastoji da razvije osećaj da su oni islamizirani Bugari, a uz izjavu o bugarskoj etničkoj pripadnosti, ljudi koji se na to odluče dobijaju državljanstvo i bugarski pasoš. Društvo bugarskih muhamedana obezbeđuje stipendije i šalje studente u Sofiju na školovanje.
Juče su na Đurđevdan došli i Goranci koji žive u Albaniji, oni su u ovoj zemlji ostali zahvaljujući nekom hodži koji je agitovao u devet sela da je bolje za njih da ostanu da žive u islamskoj zemlji nego u Jugoslaviji. Neki od njegovih potomaka i sledbenika i dan-danas žive u kućama sa zemljanim podom.
U Makedoniji su nakon odvajanja od zajedničke zemlje ostala dva goranska sela, a određeni krugovi u Skoplju vide stanovnike ovih krajeva kao autohtone Makedonce, temeljeći svoje tvrdnje na goranskom govoru koji je sličan zapadnomakedonskim dijalektima. Da je stvar više političke nego jezičke prirode pokazuje i namera da se kod Goranaca otvori neka vrsta predstavništva Republike Makedonije.
Neki od mladih Goranca koji su otišli u svet postali su žrtve ekstremnih islamskih i vehabističkih grupa. Jedan od njih vrbovan u jednoj džamiji u Beču, izgleda da se obreo na Kavkazu odakle ga je otac uz mnogo novca i podmićivanja vratio u zavičaj.
Što zbog izgubljenosti u velikom svetu, što zbog činjenice da malobrojni i nezaštićeni uvek žive naivici opstanka,ovi pečalbari vekovima grade kamene kule, velike kuće opasane zidovima ostavljajući tako trag o sebi i nezaboravljenom starom kraju. Svoju mladost, trud, muke po tuđini ulagali su u zbijena naselja koja danas liče na male puste gradove staraca.
Za njih se svi otimaju, a malo im ko pomaže. Đurđevdan je dan njihove slobode i posebnosti, dan kada na ovoj lepoj planinizaborave deo teške sudbine i stvarnosti.
