Razmišljam da skočim u Dunav
Posle 16 godina potucanja po kolektivnim centrima i memljivim barakama nisam imala ni želje ni volje da gledam presude hrvatskim generalima za Oluju. Šta ima da se radujem tuđoj nesreći, kad imam ovu svoju?! Ovako, iskreno, puna tuge i razočaranja priča 65-godišnja Dušanka Pjevalica, izbeglica iz Knina. Sa suprugom Milanom i starijim sinom Đurom živi u 16 kvadrata jednog od poslednjih izbegličkih kampova u Srbiji, Krnjači kod Beograda.
- Mlađi Dušan je već osam godina u Americi, u Nju Džersiju. Mislili smo da se spasao, ali ni tamo nije dobro. Kad se čujemo telefonom, po glasu prepoznam da mnogo pati. Ali, kad me pita kako smo mi, našalim se pa mu kažem da je i dalje kao u reklami za kafu. Živimo "tri u jedan". Na jednom mestu su nam i kuhinja i dnevna i spavaća soba. Ne znam samo šta ćemo kad i ovo ukinu. Sve češće razmišljam da se bacim u Dunav i prekratim muke i deci i sebi.
Dotle je došlo?
- Nas četvoro smo 14 godina živeli bez dinara. Ako neka humanitarna organizacija ili ljudi dobre volje nešto donesu - dobro je. Ako ne, ćutimo i molimo se bogu što smo još živi. Sada razmišljam da li je trebalo da se molim da me uzme ranije.
Gorka sećanja
- Moj Milan zaista ima gorka sećanja. Njegovog oca ustaše su u Drugom svetskom ratu ubile i bacile u Savu, a njega i brata su pokrstili. I danas se često tokom noći budi u bunilu, nešto grca. Danju potiskuje sećanja odlazeći na pecanje. Šta ću, razumem ga - priča ova žena. |
Stvarno niste pratili izricanje presude hrvatskim generalima?
- Otupela sam, a čini mi se da su i te presude samo prepucavanje između političara iz Srbije i Hrvatske. Najžalije mi je naroda koji se vratio tamo. Oni će najviše propatiti što je ovako presuđeno.
Vi se niste vraćali u Hrvatsku?
- Od kad sam izbegla sa decom nisam ni jednom bila. Nemam čak ni hrvatske papire. Nemam para da ih napravim. Da imam, prvo bih sebi zube sredila. A i šta da idem kad vidim da je sve isto. Evo, muž je bio u januaru da vidi oko stana koji su nam oduzeli u centru Knina. Rekli su mu da ne mogu da ga vrate jer je prodat.
Da li je Vaš muž bio u ratu?
- Kom crnom ratu?! Bio je nastavnik biologije i hemije u osnovnoj školi u Kninu. Oluja nas je sve dočekala na rođendan mlađeg sina. Ceo dan smo zbog bombardovanja proveli u podrumu zgrade i na preporuku komšije otišli do obližnjeg sela. On se tamo priključio civilnoj zaštiti i ubrzo su ga zarobili, a ja sama sa decom krenula ka Srbiji.
Koliko je bio u zarobljeništvu?
- Ukupno 45 dana zajedno sa oko 1.200 drugih Srba iz Knina i okoline. Nerado to priča, ali vodio je tada pregovore sa generalom Čermakom.
Sa Ivanom Čermakom?
- Da, sa ovim što je sada oslobođen. Pričao mi je da su više puta razgovarali i da ih je on ubeđivao da ostanu, ali da nije mogao da im ponudi bilo kakvu garanciju. Čak im je otvoreno pokazao i spisak sa oko 500 Srba optuženih za neke ratne zločine. Sreća da su tu bili i međunarodni posmatrači, pa su od 500 imena, optužnice spale na 200, pa samo na 34. Posle 45 dana oni koji nisu bili na tom spisku su potrpani u autobuse i ispraćeni za Srbiju.
Je li Vaš suprug posle išao ka Hrvatskoj?
- Išao je nekoliko puta. Prvo je pokušao da dobije invalidsku penziju, ali mada je totalno gluv rekli su mu da to nije dovoljno. Na kraju je ostvario pravo na starosnu penziju od 16.000 dinara (oko 160 evra) od čega živimo. Sada pokušava da vrati stan koji smo imali u centru Knina, ali mu kažu da je već prodat. Doduše, ja se više nikad ne bih tamo vratila. Nije to više moja zemlja.
