Šerif sa Ibarske magistrale
Svakome ko napravi neku grešku prilikom parkiranja izdiktira svoja pravila, ako je vozač nervozan, prelazi na diplomatiju, a ponekad pokaže i svoj plastični pištolj.
Na delu Ibarske magistrale od Beograda od Čačka, prema nezvaničnim podacima, ima oko 150 drumskih kafana i restorana, ali samo jednog šerifa - Duška Marinkovića iz Meljaka koga je muka naterala da se bavi poslom šerifa. Ovaj 51-godišnjak je jedini šerif u Srbiji. Za sebe je izmislio zanimanje, ali je u isto vreme ustanovio i nepisani zakon o vladanju vozača na parkinzima na kojima on kao šerif brine o njihovoj primeni.
"Kada sam posle četvrt veka rada u preduzeću 'Ivo Lola Ribar' ostao bez posla, morao da se dovijam kako sam znao i umeo da izdržavam porodicu. Poslom čuvara parkinga sam počeo da se bavim u motelu 'Era', ali tada još nisam bio pravi šerif. Bar nisam bio tako poznat. Sve je počelo kada mi je jednom prilikom neki gost iz Amerike rekao da mu ličim na nekog šerifa, možda onog Vajata Erpa, i da će mi iz Amerike doneti pravu šerifsku značku i pravi šerifski šešir. Kako je obećao, tako je i uradio. Sledeće godine mi je na grudi okačio šerifsku značku i stavio mi šešir na glavu i to mi je sada ime i prezime. Eto, tako sam postao jedini šerif na putevima u Srbiji i nisam se pokajao", objašnjava šerif Duško Marinković koji je danas čovek od zakona na parkingu restorana "Vila Srbija" u blizini Lipovačke šume.
Duško Marinković sprovodi zakon parkinga, ali i lepog ponašanja.
"Svakom ko napravi neku grešku prilikom parkiranja, a ima i takvih, izdiktiram svoja šerifska pravila i sve bude rešeno. Ako se situacija baš zaoštri jer ima nervoznih gostiju, onda pređem na diplomatiju i lepo objasnim čoveku gde je pogrešio i sve bude rešeno mirnim putem. Ponekad, da bih omekšao situaciju, pokažem i svoj plastični pištolj i zategnuta situacija se pretvori u smeh i opet bude sve po mojim pravilima. Šta ćeš, ima svakavih ljudi, a na meni je da procenim kada ozbiljno da deklamujem pravila, a kada da napravim komičnu situaciju", kaže najčuveniji srpski šerif.
"Na parkingu o kome vodim računa niko ne mora da zaključava automobil jer vodim brigu da stvari budu na svom mestu, da automobil ne bude oštećen, svaki gost je dočekan i ispraćen s uvažavanjem, otvaranjem vrata i željama za srećan put i to ljudi cene. Ni od koga ne tražim napojnicu, ali retki su oni koji mi ne ostave nešto novca - neko 100, neko 200 dinara i nakupi se da obezbedim život ženi, ćerki i troje unučadi. Mnogo puta se dešavalo da na parkingu nađem izgubljeni novčanik, muške i ženske torbice pune novca, ma svega i svačega, ali to sam uvek vraćao vlasnicima. Naravno, uvek sam odbijao da primim nagradu jer je moja šerifska dužnost i bila da pronađeno vratim vlasniku", priča šerif Duško uz napomenu da mu je bakšiš koji dobija sasvim dovoljan za život.
Svaki šerif, po prirodi svog posla, najviše brine kako će izaći na kraj sa žestokim momcima. Tako je bilo i sa šerifom Duškom.
"Nije mi bilo svejedno, ali kad pogrešno parkiraju, priđem im, predstavim se kao šerif, izdeklamujem im moja i njihova prava, pokažem im značku i plastični pištolj i oni uz smeh urade sve kako sam tražio. Meni se tresu noge, a oni se zacenjuju od smeha. Eto, bili su ovde kao gosti mnogi žestoki momci, a ja sam po velikim napojnicama upamtio Šijana, Skoleta, Sekulu, Vojvodu iz Šapca... Oni uvek pitaju da li su dobro parkirali i bogato čašćavaju", priseća se šerif Duško.
