Lelekao na Slobinom grobu
Kad je Nikola Radunović 1932. prvi put pročitao Njegošev "Gorski vijenac" nije ni pomislio da će mu se vraćati više od stotinu puta, kad god u životu krene neka muka. A Njegoš u svom epu pominje kulu Radunovu u Progonovićima.
Od te loze Nikola potiče, pa svaki put kad otvori knjigu kao da se sa svojim precima susreo. Zato, kud god Nikola kroči, u stopu ga prati najveći crnogorski pesnik. Kad sedne u svog golfa, odmah se s kasete začuje glas narodnog guslara Boška Vujačića, koji uz gusle recituje ceo "Gorski vijenac". I u Nikolinoj sobi počasno mesto ima bista velikana.
- Kad god krenem na počinak, pogledam ga. Isto učinim i ujutru kad otvorim oči - s osmehom će naš sagovornik.
Na seoskom groblju je davno napravio porodičnu grobnicu. U njoj su posmrtni ostaci majke Petrane, oca Filipa i supruge Marice, na spomeniku uklesani stihovi iz "Gorskog vijenca": "Čujem lelek đe gore prolama. Boj se bije u Progonoviće. Navalili Turci slamu i sijeno da zapale kulu Radunovu, a izgore ojađena kula."
Nikola će uskoro proslaviti 88. rođendan, a sećanja su mu bistra i snažna.
- Rođen sam u Progonovićima nadomak Cetinja, a u obližnjem selu Releza završio osnovnu školu. Svi smo, brate, bili prava sirotinja. Sećam se kao da je juče bilo. Učitelj nas je postrojio 1934. da nam podeli diplome male mature. Većina đaka je bila bosa, a oni koji su imali opanke držali su ih po džepovima kao svetinju. Učitelj je počeo da deli diplome, ali se narogušio i naredio da obujemo opanke. Dabome, poslušali smo ga, ali smo ih, čim je podela diploma završena, izuli. Gimnaziju sam pohađao u Peći, Đakovici, Podgorici i Beogradu u kojem sam okončao i Vojnu akademiju. Specijalizaciju sam obavio u Rusiji u Harkovu. U vazduhoplovne jedinice JNA raspoređen sam 1948. i sve do 1970. službovao u Pančevu, Zagrebu, Ljubljani, Zemunu, Nišu i Skoplju. Upravljao sam avionima, a padobranom skakao ni sam ne znam koliko puta. Nakon demobilizacije u Beogradu sam završio Pravni fakultet i pet godina radio u Novom Sadu i Vrbasu, a 1975. otišao u penziju - priča Nidžo dok u svom domu u Zmajevu nadomak Vrbasa pokazuje vitrinu krcatu knjigama.
Nikola je odlikovan sa 14 ordena među kojima su oni za hrabrost, bratstvo jedinstvo, zasluge za narod... Nidžo je lane, 4. maja, u Kući cveća, povodom tri decenije od smrti Josipa Broza predao raport vrhovnom komandantu:
- Evo tvojih boraca iz Vojvodine, iz opštine Vrbas. Došli smo kao i onog 4. maja pre 30 godina da ti odamo dužan i zaslužan pijetet i da ti kažemo da tvoji borci žive teško i da nema više one države koja nije imala premca ne samo na Balkanu, Evropi nego i u svetu. Razrušiše je oni koji nas ljube da nas što pre uguše.
Stigao je Nikola Radunović i u Požarevac. Nakon pola godine od smrti bivšeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića došao je sa nekolicinom bivših. Sa Miloševićevog groba tada se nadaleko čuo crnogorski lelek.
Dok nas je ispraćao, recitovao je Njegoševe stihove: "Ne bojim se vražijega kota. Neka ga je ko na gori lista. No se bojim zla domaćega."
- Ovo, dragi moj prijatelju, nije važilo samo u Njegoševo doba, nego će vekovima biti aktuelno. Eto zašto je naš Petar Petrović bio i ostao izuzetan.
A kulu Radunovu obnoviše tek posle Drugog svetskog rata.
Let u golfuIako je Nikola među nastarijim žiteljima u vrbaskoj opštini, to ga ama baš nimalo ne sputava da stigne svuda gde je naumio. Zbog dobrog zdravlja često je za volanom.
Dočekao tri praunukaNikola je sa Maricom podigao tri ćerke. Mirjana je inženjer tehnolog i radi u Podgorici, Ljiljana magistar pedagogije i radi u karlovačkoj gimnaziji, a najmlađa Nada radi kao pravnica u glavnom gradu Crne Gore. Podarile su Nikoli četiri unuka, dve unuke i troje praunučadi. |
