Priroda kaznila, grad zaboravio
Zbog nerazumevanja okoline, u čačanskom kraju roditelji i dalje kriju decu ometenu u razvoju. Osim škole, ne postoji ustanova koja bi izašla u susret hendikepiranim osobama. Zbog toga je roditeljima uskraćeno pravo na rad, jer njihovu decu nema ko da čuva.
Iz jedine organizacije koja se u gradu ozbiljnije bavi ovom problematikom, a broji 634 člana, kažu da je lokalna vlast kojoj su se u više navrata obraćali, nezainteresovana za ovaj problem. Većina manjih okolnih gradova ima dnevni boravak, za razliku od Čačka koji već 30 godina pokušava da obezbedi prostor u kome bi boravila lica sa hendikepom. Osim osnovne i srednje škole koju pohađaju deca ometena u razvoju, nije se otišlo korak dalje.
"Ne zna se tačan broj osoba koje imaju poremećaj u razvoju, jer ne postoji ustanova koja bi se time bavila. Jedini, ali neprecizan podatak imamo iz Zdravstvenog centra, gde su nam rekli da se godišnje rodi oko 30 beba sa Daunovim sindromom ili nekim drugim trajnim poremećajem. Ako se zna da takva deca žive u proseku od 35 do 40 godina, nije teško izračunati koliki je taj broj. Nažalost, samo mali procenat takve dece ima priliku da jedan deo dana provede van porodice u ustanovi sa stručnim osobljem koje može da izađe u susret njihovim potrebama. Razlog je jednostavan, grad već godinama ne može da obezbedi prostor", rekla je Ksenija Popović, predsednica Udruženja za pomoć mentalno nerazvijenim osobama, čija je ćerka rođena sa Daunovim sindromom.
"Odmah nakon porođaja lekari su mojoj devojčici dali najgore moguće prognoze, ona danas zahvaljujući istrajnosti porodice i zaposlenih u specijalnoj školi čita, piše, peva i živi kao sva druga zdrava deca", dodaje Ksenija.
Nerazumevanje okoline za osobe sa invaliditetom učestala su pojava u Čačku. Međutim, roditelji kažu da je tome u velikoj meri doprinela nemogućnost ometenih da se integrišu sa okruženjem.
- Dok dete ne pođe u školu skoro je nemoguće u ovdašnjem Centru za socijalni rad ostvariti pravo na tuđu negu i pomoć, kao da to dete pre toga ne živi, ne jede, ne postoji. U mnogim ambulantama nemoguće je obaviti pregled jer ne postoji rampa za invalidska kolica. Imam devojčicu od 19,5 godina koja je u invalidskim kolicima i jedino što preko Centra dobijem su pelene za jednokratnu upotrebu, kojih ne bude dovoljno. Dešavalo mi se da pojedini lekari na bolest mog deteta gledaju kao na "izgubljen slučaj" - kaže Sanja Matijević.
U Školi za specijalno obrazovanje "1. novembar" postoji izdvojen prostor u kome svega dvadesetoro osoba, uzrasta od 14 do 50 godina, provodi radni dan, dok su roditelji na poslu. Sa njima rade dva defektologa i dve medicinske sestre, koje plaća lokalna samouprava. Realne potrebe za korišćenjem usluga dnevnog boravka mnogo su veće, ali kapaciteti škole ne dozvoljavaju da se broj korisnika poveća.
Zaposleni u školi kažu da nakon prestanka osnovnog, a potom i srednjeg obrazovanja, takva deca se najčešće vraćaju u porodicu, gde njihov socijalni život zamire. Roditelji hendikepirane dece u više navrata obraćali su se vlastima sa svojim problemom, ali od gradonačelnika nikada nisu dobili odgovor.
Problemi u praksi
|
