Razgovaramo samo s kravama

Sve što je moglo da dobije vizu - otišlo je sa Peštera. Procenjuje se da je više od 30.000 mladih iz ovog dela Srbije rasuto po Evropi, neki su stigli i do Amerike, Kanade i Australije. Oni koji nisu mogli ili hteli preko granice, skrasili su se u Sarajevu, Skoplju, Šumadiji, Beogradu...

Jusuf Dacić sa svojim stadom

- Gorko je to saznanje da ovdašnje stočarstvo i gro domaćinstava u životu održavaju starci koji čine bar 70 odsto farmera. Na Pešteru nije retkost za ovcama videti i stogodišnjake, trude se, muče, bore i ne predaju, a pojedinci u svemu tome i uživaju. Neki od domaćina, iako uveliko gaze devetu deceniju života, povećavaju svoja stada i proširuju proizvodnju - kaže Momir Kovačević, predsednik podružnice Udruženja Stara Raška u Sjenici.

On naglašava da su Pešterci tvrdi, jaki i uporni ljudi kojima specifična klima, rad i zdrava ishrana daruju i dugovečnost.

Borislav Rakonjac iz Višnjice kod Sjenice ima 82 godine. Živi sam, deca su u Beogradu, a žena mu je umrla pre dve godine... Drži 25 krava i stotinak ovaca koje sam hrani, izvodi na ispašu i muze, nekad i napravi pokoju kacu dobrog sjeničkog sira. Stalno je, kaže, u štali, na pašnjaku ili za kosačicom, tako mu vreme brže i lakše prolazi.

Proleteri, vratite se kući

Nekima od vremešnih farmera sinovi su završili visoke škole i na dobrim su položajima u Beogradu ili Sarajevu. Na njih, što se povratka tiče, na računaju, ali se ljute što se ne vraćaju oni koji su u Kragujevcu, Kraljevu, Smederevu i drugim gradovima ostali bez posla ili rade za bednu platu. Tamo su, kaže Zvonimir Slavković iz Štavlja, proleteri i jedva se prehranjuju, a na Pešteru bi na svom imanju uz roditeljsku pomoć brzo postali dobri domaćini i ni u čemu ne bi oskudevali.
- Moj sin je, srećom, ostao, tu su i unuci koji će, nadam se, kad odrastu, moći lepo da žive od stočarstva i neće morati da krenu trbuhom za kruhom. Mnogi su, nažalost, otišli jer nije bilo puteva, škola, vodovoda... Nisu bežali samo od stočarstva već i od blata, a ovde nisu imali ni mogućnosti da se ožene - kaže Slavković, koji ima više od 70 godina i veliko stado.

Pun tor stoke

- Zdrav sam i jak kao mladić, mislim da me najviše održava rad, pogotovu što radim ono što volim. Sa svojim kravama često razgovaram, pričam im i teram ih da što više pojedu, a one mi uzvraćaju obiljem mleka. Težak je ovaj posao, mladi beže od stočarstva, ali ja ga volim, jer ceo život sam uz stoku i stado. Zovu me deca u Beograd, brinu za mene, ali meni je u mojoj Višnjici i na Pešteru najlepše - kaže Borislav i naglašava da pristojno zaradi, ali novac mu nije glavni motiv.

Novka i Vlajko Rakonjac

Još koju godinu, pa će i njegove komšije Novka i Vlajko Rakonjac ući u devetu deceniju života.

- Imamo pun tor stoke: krava, konja, ovaca, jagnjadi... Svega što treba da ima jedno ozbiljno domaćinstvo na Pešteru. Nekada ne možemo sve ni da izbrojimo. Radimo od jutra do mraka, hladno je, naporno, ali mi smo na sve to navikli, nama je neobično kad ovde, kao ove zime, u januaru ugreje sunce - ističe Vlajko Rakonjac i ljuti se na mlade što beže od stočarstva od koga se, uprkos niskim otkupnim cenama i nekorektnom odnosu države prema poljoprivredi i stočarstvu, ipak može lepo živeti.

- Meni bi bila kazna da me neko zatvorio u sobu i rekao mi: "Jedi, leži i gledaj televizor." Bolje se osećam kada nešto radim, makar to bila muža na minus 20, nego da dokona sedim. Tako će biti sve dok budem na nogama, ako odem pre Vlajka, sigurna sam da će i on, kao naš rođak i komšija Borislav, i dalje održavati našu malu farmu, a posle nas šta bude. Hvala bogu, dolaze nam Albanke, udaju se za naše mladiće, evo u Višnjici već imamo tri snajke, stigli i unučići, biće napretka - priča Novka Rakonjac i nada se da će doći dan kada će Pešterom proći autoput, pa će mladi ljudi ostajati ovde i nastavljati tradiciju.

Banke ih otpisale

Neki od starijih farmera pokušavali su da od Fonda za razvoj ili od banaka dobiju kredit za proširenje stada i kupovinu poljoprivredne mehanizacije, svi su, uglavnom, odbijeni, jer banke ne žele da ulaze u rizik i kredit daju ljudima od 70 ili 80 godina koji, po njihovim merilima, nemaju nikakvu perspektivu.
- Najčešće sve finansiramo iz svog džepa, tako je možda i bolje, jer sve banke, uglavnom, hoće da nas ojade i na našoj muci debelo zarade - ističe Džemo Tarić.

Posao bez penzije

Jusuf Dacić, vrsni proizvođač pršute iz Bioca u tutinskoj opštini, s ovcama se druži od sedme godine:

- Napunio sam 77 godina, moje stado od 250 ovaca čini me mlađim i srećnijim, svakog trenutka sam uz njih. Kad je zimi hladno, odem u tor i celu noć provedem pored njih. Nudili su mi sinovi da me odmene, terali da sedim u kući i odmaram, ali meni je briga o mom stadu najbolji odmor. Ovako ću dok god budem mogao da stojim na nogama, nadam se da će me zdravlje još služiti i da će moje stado rasti iz godine u godinu.

Jusufu je žao što se više mladih ljudi ne posveti ovom poslu, ali za ovu situaciju krivi i državu, jer joj je stočarstvo uvek bilo sporedna stvar.

- Nadam se da će se stvari brzo ispraviti, jer Srbiji i celoj Evropi ponestaje hrane, a mi je ovde imamo u izobilju - naglašava Dacić.

Na pijaci u Karajukića Bunarima srećemo Džema Tarića, stočara koji se, takođe, bliži 80. godini. Još vitalan Džemo kaže da ga kod kuće čeka brojno stado, da posao sa stokom nije lak, ali da on ne bi umeo ništa drugo da radi:

- Nema u ovom poslu penzije. Dok si na nogama, za ovcama si, ali sa nama starima nema perspektive. Mi samo održavamo ovo što je ostalo, da se stočni fond potpuno ne ugasi. Samo mlade snage uz pomoć države od Peštera mogu napraviti malu Australiju o kojoj moji vršnjaci i ja sanjamo decenijama, ali nikako da je dočekamo...