Bečlijama pravio italijanske cipele
Marton Šebešćen, jedan od poslednjih vršačkih zanatlija, sa obućarskim alatom prošao je pola Evrope. Zanat je savladao kod starih majstora vršačke male, a usavršavao ga u Nemačkoj i Austriji.
- Kao šegrt učio sam zanat kod poznatog čika Bore, obućara, punih pet godina. Bio sam mlad i odlučio da sa onim što znam probam da se snađem negde u svetu.
Mnogo naših je tih šezdesetih godina odlazilo u Nemačku, pa tako i ja. Mislio sam da ću brzo naći posao u struci, ali prvih godina sam radio tokom dana u fabrici čokolade, a uveče na crno popravljao cipele.
Rizik je, kaže, bio da se bilo šta radi bez prijave, pa je Marton brzo našao posao u lokalnoj obućarskoj radnji i počeo još jednom od nule:
- Iako sam došao sa savladanim zanatom krenuo sam iz početka, jer svaki majstor ima svoje tajne. Godinama sam radio kao šegrt, a zatim kao pomoćnik u radnji dok mi se nije ukazala prilika da se preselim u Austriju i dobijem posao u poznatoj fabrici obuće u kojoj su se sve cipele ručno izrađivale. Sve smo radili po narudžbini i specijalnim zahtevima.
Svaki par cipela je prošao kroz moje ruke. Ručno smo izrađivali svaki deo. Od đona do nitni. Bili su to stvarno posebni modeli koji, tvrdim, nikad nisu završili na popravci. Ručno su se šili i opšivali svi kožni delovi, a đon je bio od najkvalitetnije kože. To se retko gde nalazi u svetu.
I mada svi hvale italijanske cipele, tvrdim da ovakvih više nema. Mere smo mušterijama uzimali po starim metodama uz pomoć kanapa i čvorova kako smo i beležili mere. Bio je svaki par poseban i unikatan. Radili smo i stare modele cipela za potrebe pozorišta - kaže Šebešćen.
