Nastići: Kalifornija postaje komunistička država
Verica i Vuk Nastić prvi put otkrivaju nepoznate detalje dramatičnih meseci koje preživljavaju, govore o hapšenju, danima u zatvoru i teško optužuju američki sistem
Vuk i Verica Nastić, koji već mesecima biju bitku sa američkom Agencijom za zaštitu dece da dobiju nazad svoju decu Nastasiju (5) i Damjana (8), rešili su da do kraja otkriju svoju priču. Od kada se njihov slučaj pojavio u medijima Nastići ne silaze sa naslovnih strana, a u poslednje vreme njima se bave i američki mediji.
Vuče, da li može uopšte rečima da se opiše osećaj kada vam neko ne dozvoljava da ni na sat vremena viđate svoju decu?
- Ne može, mene sve vreme u životu drži samo spoznaja da sam apsolutno nevin i da agencija nema nikakve dokaze. Shvatio sam da Kalifornija, u stvari, postaje komunistička država u kojoj Dečji sud funkcioniše po sistemu kadija te tuži, kadija ti sudi. Sudija ima interes da uvek podrži stav agencije da bi se održalo stanje korupcije i samoodržanja svih zaposlenih u sistemu za zaštitu dece, naročito u vreme jedne od najvećih budžetskih kriza Kalifornije. Tamo posao gube vatrogasci, policajci, mnogi drugi državni službenici, pa agencija i sud lažnim procesima opravdavaju svoje postojanje.
Da li zbog toga razmišljate da se svi četvoro vratite u Srbiju?
Vuk: - I ranije smo na to pomišljali, ali sada zaista o tome prvi put najozbiljnije razmišljamo, prvenstveno zbog dece i njihovog oporavka od trauma.
Verica: - Znamo da će se jedino u Srbiji deca osećati normalno i bezbedno, a biće im sigurno potrebni i najbolji dečji psiholozi.
Da li ste u prvom trenutku uopšte bili svesni šta vam se dešava?
Vuk: - Nismo. Mislili smo da je policija došla zbog neke pogrešne terorističke prijave, jer su uleteli sa pištoljima. Shvatio sam o čemu se radi kada su mi stavili lisice i ubacili me u patrolna kola, a decu izveli napolje i počeli da im pokazuju nešto što je ličilo na album za slike. Tek tada mi je prošlo kroz glavu da su možda tri nedelje pre toga, kada su mi dali otkaz na poslu, navodno zbog virusa u laptopu, u stvari našli neke, po njima nepropisne slike, i prijavili me.
Zahvalnost Tadiću, Đilasu, Homenu...
Vuk i Verica su zamolili da javno zahvale Žarku Trebješaninu, Zoranu Milivojeviću i Žarku Koraću, psiholozima i sociolozima, koji su im i sa ovolike daljine pružili stručnu pomoć i u pismu pokušali Amerikancima da objasne kulturološke razlike.
"Moramo da pomenemo i gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa i Slobodana Homena, koji su nam od političara iz Srbije, pored predsednika Tadića, dali najveću podršku i najzaslužniji su za novčanu pomoć od 20.000 dolara koju je odobrila Vlada Srbije", kažu Nastići.
Verica: - Mene su udarili vratima i povredili mi stopalo. Vrištala sam, Nastasiji i Damjanu policija nije dala da mi potrče u naručje. Damjan je drhtao od straha i podvukao se ispod ćebeta na kauču u dnevnoj sobi, a Nastasija je bila izbezumljena, pošto ju je jedan od detektiva dva puta šutnuo nogom jer nije mogao da je uhvati dok je trčala prema meni. Decu su posle ispitivanja odveli u pidžamama. Nastasija je samo uspela da ponese jednog medu.
Šta se dešavalo tih prvih dana?
Vuk: - Ja sam iste večeri uspeo da izađem iz zatvora uz kauciju od 18.000 dolara, koju mi je platila sestra od tetke. Verica je ostala u zatvoru sedam dana, sve dok nismo oslobođeni krivičnih optužbi.
Šta vam je najteže padalo kada pomislite da su deca negde bez vas?
Verica: - Ja sam mnogo vremena provodila sa decom i strašno su vezana za mene. Nisam mogla da shvatim da ih nema, da ne mogu da ih poljubim pre spavanja, da ih uspavam pričom. Srce mi se kidalo pri pomisli kako deca izdržavaju taj pritisak i razdvojenost, kada je nama odraslima bilo toliko teško bez njih.
Vuk: - Tih prvih dana bez dece počela je naša porodična agonija koja i dan-danas traje, a decu nismo ni čuli ni videli čitave prve dve nedelje.
Ko vam je najviše pomagao da izgurate?
Vuk: - Novčana podrška stigla je od moje sestre iz Džordžije i tetke kod koje sam živeo u Alabami, kao i tetke iz Srbije, pošto smo vrlo brzo potrošili svu ušteđevinu na advokate. Kasnije je novčana pomoć stigla i od konzula Deska Nikitovića iz Čikaga, koji je prikupio 18.000 dolara od ličnih prijatelja, a nešto je i sam dao. Takođe, sličnu sumu su poslala i dva moja prijatelja iz detinjstva.
Verica: - Moralna podrška nam je stizala prvenstveno od rodbine i prijatelja iz Srbije, kao i od prijatelja i sveštenika naše crkve u Sakramentu, grčke crkve u Stoktonu, srpskih porodica iz Stoktona, prijatelja širom Amerike, Kanade, Evrope, Australije. Uz nas su i komšije, porodice iz Nigerije, Meksika, Koreje, Vijetnama, Indije... Mnogo nam je značila i podrška predsednika Tadića, koja nam je ulila veru u konačnu pobedu.
Da li ste čuli koliko još ima slučajeva da je Agencija za zaštitu dece nevinim roditeljima radila isto što i vama?
Vuk: - Ima ih neverovatno mnogo, na hiljade, ali nažalost, za to čujete tek kada vam se desi nesreća. Na mnogim sajtovima 99 odsto Amerikanaca kritikuje korumpiranu agenciju i nakaradni sistem za zaštitu dece koji se, po opštoj proceni, oteo svakoj kontroli.
Verica: - Neverovatno je šta ljudi pišu. Ima mnogo svedočenja roditelja kojima su deca zauvek oduzeta i onih koji su tek posle dugih godina iscrpljujuće pravne borbe uspeli da ih povrate.
Šta ćete prvo reći deci kada se vrate kući, kako ćete provesti prve dane na okupu?
Vuk: - Reći ćemo im da je ovo sve bila greška, jer ljudi sa kojima su bili u kontaktu iz agencije, kao i sami terapeuti, jednostavno nisu normalni, i da će te ljude policija uskoro odvesti u zatvor ili na psihijatrijsko lečenje zbog maltretiranja dece.
Verica: - Odvešćemo ih na izlete na naša stara mesta i uživati u svakom trenutku provedenom sa njima.
Da li razmišljate da posle svega tužite Agenciju?
Vuk: - Zasad se samo molimo bogu da nam se deca što pre vrate.
Šta biste poručili roditeljima koji će čitati vašu ispovest?
Vuk: - Srpskim roditeljima bismo poručili da su srećni, jer i pored teške finansijske situacije još žive u zdravom sistemu u kome bi institucije odmah shvatile da se radilo o dečjoj igri kamerom.
Verica: - Roditeljima u Americi bismo poručili da se čuvaju Agencije za zaštitu dece, jer vreba iza svakog ćoška i da deci ne daju da se igraju sa kamerama bez nadzora roditelja.
