Kako je nosač kofera postao direktor

Netipični sin tipičnih srpskih gastarbajtera sa 15 godina otvarao vrata hotela u Beču, a posle usavršavanja u Australiji, Americi i Kini postao generalni direktor Ric-Karltona u Berlinu

Robert Petrović

Nije dovoljno da voliš posao i da voliš ljude - potrebno je da želiš da pomeraš planine, životni je moto Roberta Petrovića, generalnog direktora berlinskog hotela Ric-Karltona, čija životna priča nadmašuje zastarele holivudske bajke o peračima tanjira koji su postali milioneri.

Posle dve decenije staža u hotelijerstvu i ugostiteljstvu, ovaj 36-godišnjak je prošle godine postao najmlađi generalni direktor u luksuznom lancu Ric-Karlton hotela, dok drugi na to mesto stignu tek sa 45 ili 50 godina.

Pohvale šefu

Mlada PR saradnica u Ric-Karltonu Antje Pfal iskreno hvali svog šefa:

- On je neko ko ljude motiviše, daje podršku i to je ono što zaposleni kod njega veoma cene. Ume da otkrije talente i zato su svi spremni da daju najviše što mogu.
Na te pohvale Robert uzvraća:

- Imam najbolju i najtalentovaniju radnicu u Berlinu, koja sa ljubavlju radi posao i gosti to osećaju. Volim kad su moji radnici srećni i kad rado dolaze na posao. To me motiviše. Uvek se setim kad sam bio konobar, pa uđem kod šefa a on mi kaže: "To ne valja, to ne valja, to ne valja"... Znam kako sam se tada osećao.

Već na prvi pogled Robert Petrović poseduje sve što je potrebno za uspeh: dobre manire, komunikativnost, energičnost, besprekorno odelo i kravatu.

- Sve to ništa ne vredi ako nemaš srce i ljubavi za ono što radiš i želiš - ističe Robert.

Slobodan dan jednom godišnje

Netipični sin tipičnih srpskih gastarbajtera, koji su 1970. godine stigli u Beč, kao i mnogi drugi iz tih krajeva (otac je rodom iz sela Jasenova kod Despotovca, a majka iz sela Subotice kod Svilajnca), Robert je upoznao i teže strane migrantskog života. Otac mu je otišao u penziju kao školski domar, a majka je za života radila kao čistačica.

Hteo je da postane glumac, čemu se otac usprotivio uz reči: "Bolje bi bilo da ideš u konobare i radiš nešto normalno".

Redovan obilazak hotela

- Tako sam sa 15 godina počeo da radim kao paž u bečkom hotelu Bristol - otvarao sam vrata i nosio kofere. Zaista sam uživao u tom poslu. Imao sam dobar bakšiš i mnogo devojaka - priseća se uz osmeh.

Svetske zvezde najbolji gosti

Za Roberta je uobičajeno da ga slavni britanski pevač Robi Vilijams potapše po ramenu i da mu se izvini što su njegove obožavateljke napravile gužvu, da mu se američka glumica Rene Zelveger lično zahvali na gostoprimstvu ili da Denzela Vošingtona i njegovog sina obraduje košarkaškim majicama sa natpisom Denzel junior i Denzel senior.

- Oni koji su stvarno postigli nešto, bilo da su glumci, pevači, predsednici država, stvarno su najprijatniji gosti jer ne treba nikome da se dokazuju i ne ljute se čak i ako nešto nije savršeno. Najgori su oni koji nisu ni gore ni dole, ali ne samo kao gosti, nego generalno u životu.

Kada danas nekome ispriča kako je počeo, mnogi misle da je reč o vicu ili o dobro smišljenom marketingu. Imao je samo 21 godinu kada je proglašen za najmlađeg menadžera u Evropi. Tadašnji direktor mu je rekao: "Roberte, ako hoćeš da ideš dalje, moraš da učiš školu jer imaš samo zanat".

U Ric-Karlton svakodnevno stižu slavni gosti

Prva stanica na tom putu napredovanja bila mu je Sidnej, gde je u hotelu Šeraton park radio kao supervizor u restoranu i uporedo studirao.

- Tokom cele godine sam imao jedan jedini slobodan dan, jer sam morao da radim i tako finansiram studije.

Onda je došla na red Amerika i poslovi u San Dijegu, Njujorku, Vašingtonu. Na Kornel univerzitetu stekao je diplomu strateškog menadžera.

Vratio se u Beč i sa 27 godina postao je direktor ekonomskog sektora u hotelu ANA Grand, a 2003. usledio je poziv iz Ric-Karltona u Volfzburgu.

Želja da proširi granice saznanja i iskustva odvela ga je u Kinu. Za taj boravak ga vežu lepe uspomene, posebno se rado seća godinu i po dana provedenih u Saniji na ostrvu Hajnan, koje zovu i kineskim Havajima. Tamo je bio direktor najvećeg Ric-Karltona na svetu sa 453 sobe i 1.200 zaposlenih. I konačno, u aprilu prošle godine postavljen je za generalnog direktora u Berlinu.

Porodica preča od titula

- Sve je to relativno. Možeš da budeš najbolji generalni direktor u zemljama i gradovima za koje niko ne zna, ali kada si u Berlinu ili Njujorku, to je nešto sasvim drugo - priznaje Robert, koji je postao i medijska zvezda zbog svoje vanserijske karijere, ali i uspešnih inovacija u poslu.

Tako je u restoranu Debros, u sastavu Ric-Karltona, za godinu dana Robertove "vladavine" broj gostiju povećan za 20.000, a broj rezervacija u hotelu za osam odsto.

Da li je bilo teško da proteklih godina nosi srpsko prezime? Smeje se i kaže da ni danas nije lako biti Srbin, ali to mu nije bila prepreka. Ništa nije moglo da ga zaustavi na stazi uspeha:

Jugoslovenski brak

Oslobođen svih predrasuda, oženio se Marijom, poreklom iz Donjeg Miholca u Hrvatskoj. Voli da se šali da im je sin "made in China".

- Kad sam ocu rekao da mi je devojka Hrvatica, on je počeo da viče: "Bio si na tri kontinenta i nisi mogao da nađeš nijednu drugu devojku?!" Njen otac je tada rekao da Srbin neće da mu uđe u kuću. Sad smo već 10 godina zajedno: ženina familija me obožava i kaže da nema boljeg zeta na svetu, a moj otac snahu voli kao rođenu kćerku.

- Srećan sam što imam balkansko srce i što sam uzeo najbolje od naših ljudi i drugih naroda sa kojima sam živeo.

Robertu su sada otvorena sva vrata, što pokazuje i nedavna ponuda za mesto potpredsednika kompanije. U njemu je, međutim, proradilo isto ono balkansko srce.

- Ne želim da viđam porodicu samo subotom i nedeljom, hoću da moj otac i moj tast i moja rođena sestra mogu da gledaju moje dete kako raste. To mi je mnogo važnije nego da imam još više moći, para ili titula.

Jedva čeka da mu dvoipogodišnji sin Robert junior poraste da može da ga vodi na pecanje. Kad riba zagrize, proradi mu adrenalin, kaže, ali ne voli da je jede, nego je lepo izvadi, poljubi, slika i ponovo baci u vodu. Tako će svom prvencu da pokaže prvu lekciju o izazovima u životu.