Zimski skok u reku
U naselju Donje Vranje poseban doživljaj za sve porodice bio je praznik Bogojavljenje. Penzioner Branko Stošić i njegova supruga Zorka sećaju se detinjstva i dana kad su deca pored ognjišta širom otvorenih očiju upijala legende iščekujući bogatu trpezu i poneki dar.
"Rastanak od nekrštenih dana u Donjem Vranju bio je najuzbudljiviji praznik. Počinjalo je u podne, sa pravljenjem pihtija. Majka je u suterenu palila kandilo i pomolila se da šporet ne ugasne. Iznosila je iz podruma po četiri para svinjskih i telećih nogu, nekoliko prasećih repova i ušiju. Repove i uši još jednom je prelazio očev brijač za svaki slučaj", počinje priču o Bogojavljenju Branko.
Pihtije su pravljene za 30 dubokih porculanskih tanjira. Kuvale su se u velikom pocinkovanom loncu koji se zasipao bunarskom vodom. Potom je lonac završavao na užarenoj plotni šporeta.
Brana na reci"Kad osvane Bogojavljenje narod se prvo okuplja kod prošlogodišnjeg kupača, tu je muzika, veselje, bogata trpeza... Oko pola dva po podne odlaze kod kupača koji je unapred izabran za ovu godinu i kod njega se nastavlja slavlje. Dok se oni vesele, jedu, piju i bodre hrabrog kupača, oko reke kod mosta se okuplja narod. Strpljivo čekaju i zauzimaju što bolje mesto jer u tri počinje kupanje, a improvizovana brana zadržava vodu u reci", priča Branko. |
Pihtije su morale da se stegnu pre ponoći, a ona se u familiji Stošić iščekivala uz vruću rakiju. Spremala se od tanke praskovače, više godina stare, koja se točila iz dudovog bureta. Grejala se bez dodatka vode. Svetlo se te večeri nije palilo. Čkiljila je lampa na gas, okačena u uglu o gredu. Šporet je stenjao napunjen hrastovim mladicama od toplote koja je punila sobu ravnomernim tihim pucketanjem. Familija je bila na okupu.
"Budili smo se omamljeni prasećim repovima koji su virili iz tanjira sa staklastim pihtijama. Napolju je mraz okivao zemlju i kitio kućne strehe sulundarima metrašima. Debela ledena pokorica na prozorima na Bogojavljanje sakrivala je proviđenje od dece. Samo su se najstariji, deda i njegova braća, povremeno peli na tavan i gledali kroz razređene ćeramide u vrh neba, ne bi li namamili sreću na ukućane".
Ujutru se familijarano odlazilo na liturgiju u crkvu Svetog Marka koja je blizini njihove kuće. Potom kući na pihtije i vruću rakiju. Ipak, za Donje Vranje glavni događaj bio je popodne, tačno u tri sata sledilo je ritualno kupanje u Vranjskoj reci.
"Tako je na svakom tradicionalnom kupanju na Bogojavljenje u Donjem Vranju 19. januara. Žitelji našeg dela grada već godinama neguju ritual kupanja na jedan od najvećih hrišćanskih praznika, usred zime. Doduše, ne u zoru pred izlazak sunca, kako to običaj nalaže, nego u tri po podne", kaže Branko.
U pet do tri čula bi se muzika i pojavljivala se cela svadba. Svi su tog dana veseli sa flašama u rukama. Vino, rakija, pivo, trubači, harmonika... Na ulici oko mosta nema praznog mesta za parkiranje. Dolazi narod peške, kolima, neki zovu taksi samo da ne propuste ovu priliku. Stoje na mostu i na obe obale.
"Po tradiciji, pre nego što kupač uđe u vodu, igra se kolo. Pa, još jedno. I još jedno... 'Oro se vije kraj manastira', pevaju muzikanti, dok ih kite parama", navodi Branko.
Nakon veselja dolazi na red glavni deo programa. Okupljeni prave prolaz. Kupač skida jaknu i u cipelama, farmerkama i majici ulazi u vodu. Dok stoji do kolena u vodi, prilazi mu prošlogodišnji kum i ulazi u vodu, ali samo do gležnja. Pozdravljaju se, menjaju flaše vina, krste se, nazdravljaju.
"Do pojasa je kupač u vodi i onda... Skok! Uranja u vodu koja mu je do pojasa. Izranja, gleda ka nebu, krsti se tri puta. Sve to ponavlja još dva puta. Kada izroni poslednji put, čuje se aplauz. Oko hiljadu prisutnih je oduševljeno. Muzika ponovo počinje da uveseljava prisutne, a kupač, bez ikakve žurbe izlazi iz vode. Nema peškira, nema vatre. Samo mu ogrću jaknu i laganim hodom kreću ka njegovom domu da nastave da se vesele, a uveče na večeru u kapelu", završava priču Branko.
