U đetića je evro puška ubojita
Dok pare u kafanama lete kao lišće, Crnogorci zahvaljuju Milu Đukanoviću: "Reka' je ka' čoek: Slušajte, braćo, ja radim, ali, evo, radite i vi što vam volja".
Prvojanuarsko podne odavno je prošlo na Zlatiboru. Zubato sunce još se kupa u krošnjama borova i na ledenoj ploči zlatiborskog jezera. Hiljade onih koji su ispratili staru godinu i dočekali novogodišnje jutro u zagrljaju čaše, flaše, pevačice, dragog ili dragane, dremuckaju u po kafićima ili odlaze prema šetalištu Čigota.
Sa svojim starim sarajevskim i podgoričkim prijateljima obilazim kafiće, ispijamo male "bavarije", vraćamo se u neka vremena, i ne javljamo na mobilne pozive žena. Iza nas je duga i pijana zlatiborska noć. Za mene i hladna, puna dima od baruta pomešanog sa dimom od vruće rakije i kuvanog vina. Pričam prijateljima kako mi je, negde iza ponoći, na minus 12, legenda YU grupe Žika Jelić rekao da se skoro zaledio tokom svirke na Kraljevom trgu.
"Ajde, jadan, što nije naša' drugi posao! I ti, što ne radiš nešto pametnije?! Kakav reporter!? Što ti je to, jadan?! Slikaš na minus 12 YU grupu?! Oćeš da ti ja nađem posao u Beograd da ništa sa prst ne mrdneš, a para do neba?", nudio je moj drug đetić, a sarajevski jaran potvrdno klimao glavom.
"Ima ovaj posao svojih prednosti, ne znate vi to", branio sam se.
Ozbiljan poslovni razgovor u kafiću odjednom je prekinula glasna muzika sa velike plazme. Ceca je, po nečijoj želji, pevala o svom Beogradu i svom draganu... Ali, mom prijatelju iz Podgorice se to nije svideo. Ustao je, malo se raširio...
"Može li to malo tiše, jadan!? Nijesam doša' na koncert, no u kafić! Đe ti je gazda?!", pitao je konobara povišenim tonom.
Istog časa iz okolnih separea podiglo se na noge još desetak kršnih momaka, takođe protestujući zbog Cece. I nekoliko đevojaka se priključilo. Svi i glasom i stasom ispod Lovćena i Durmitora. Pomislio sam - gotovo je, prevrnuće kafić, završićemo kod istražnog ili na prijemnom... Ali, gazda kafića bio je priseban. Imao je on iskustva sa đetićima. Ugasio je Cecu i izvinio se svim gostima zbog glasne muzike. Nekoliko minuta kasnije iz zvučnika se čuo promukli glas Zorana Kalezića i ona njegova "Prođoh skoro Crnom Gorom"...
"Može li to malo jače, oca mu jebem!", čulo se iz separea.
Gazda je pojačao. Desetak gostiju je napustilo kafe. Ostali su naručivali flaše viskija i uglas pevali: "Leti, leti, bijeli golube iznad moje Podgorice"... I čašćavali konobare i gazdu. Evri su leteli na sve strane. Leteli su onako, kao lišće, ali i kao male grudve... Toliko para da leti nikad nisam video.
Crnogorci su još jednom pobedili na Zlatiboru. Neki tvrde da nikad nisu ni izgubili nijedan kafanski niti neki drugi duel. Mnogi zlatiborski gosti će među sobom priznati da im na Zlatiboru najviše smetaju "pobesneli đetići", ali će, s druge strane, mnogi ugostitelji iz evro razloga reći da su im đetići najdraži gosti... Istina, i jedni i drugi o Crnogorcima na Zlatiboru iza leđa govore svašta, a ispred lica niko, ništa.
U vreme novogodišnjih praznika Zlatibor uvek okupiraju momci ispod Lovćena. Kao i mnogih prethodnih godina, došli su udobnim autimobilima, u dobrim odelima, sa punim džepovima. Naručivali su šta su stigli i gde stigli, plaćali, čašćavali, hvalisali se dobrim poslovima, dobrim vezama i dobrim prijateljima u Rusiji i Italiji. Crnogorci na Zlatiboru nisu samo okupirali tuđe hotele, već i svoje brojne restorane, vile, kafiće...
Više od 10 godina Đetići se na Zlatiboru osećaju kao na Žabljaku ili Lovćenu. Tu, na pola puta između Beograda i Podgorice, prilično su se raskomotili... Kako je u više navrata otvoreno priznao i gradonačelnik Čajetine Milan Stamatović, Crnogorci su jedni od najboljih kupaca na najlepšoj srpskoj planini.
Na pitanje otkuda njegovim zemljacima tolike pare, moj podgorički prijatelj se smeje: "Neka priča ko šta hoće, ali hvala našem Milu Đukanoviću. Uradio je veliki posao! Reka' je ka' čoek: 'Slušajte, braćo, ja radim, ali, evo, radite i vi što vam volja'. Pa, ko je bio i malo pametan u Crnu Goru moga je lako napraviti pare. A bilo je dosta pametnih! Uostalom, pogledaj, ko danas na ovim prostorima ima najviše para, a najmanje radi", objašnjavao je kroz smeh đetić.
"Kod nas u Sarajevu je čista propast. Poapali sve političari. Raja se samo malo ogrebala. Nema, jarane, beži raja iz Sarajeva. Za nekoliko godina ostaće samo Srebreničani, Goraždani i još po neki lokalni papak što se uradio rakijom ili drogom. Pogledaj moj mobilni - 30 novogodišnjih čestitki iz Švice, Nemačke, Švedske i Holandije i samo jedna iz Sarajeva, od stare!", požalio se sarajevski jaran.
Odlazimo do hotela Palisad. U hotelskom holu Đetić se ljubi sa svakim drugim prolaznikom.
- Neka nas, brate, ovako!
- Dovijeka!
Aco, šef sale, prilazi mi i šapatom priča: "Joj, da si bio sinoć da vidiš... Negde, oko pola sata iza ponoći, Bekuta krenula sa onom pesmom "Ivanova korita". Crnogorke na stolu, Crnogorci u transu... Ovi moji, konobari, napunili džepove... E, moj brate, oni jesu ovako blesavi, ali svaki ti uvali stotku u džep... Šta ćeš..."
Seli smo za jedan sto. Nakon desetak minuta sastavili smo dva stola. Pa još dva, pa još jedan. Tura pića 100 evra. "Za Mila, brata moga!", nazdravi jedan iz društva.
Ostali podigoše čaše.
"Znaš što je bilo sinoć?", započe priču jedan od đetića. "Pita mene jedna riba gde i što radimo moje društvo i ja kad se, veli, tako opasno provodimo i bacamo pare... Pogađajte što sam joj reka?" - "Šišamo ovce"!
