Kroz pakao do krova nad glavom 
Do kasno u noć se pevalo i veselilo. Nazdravljalo se novoj, neizvesnoj budućnosti, početku i snu koji je postao stvarnost. Prvi put posle 11 godina, Srbi u selu Žač dočekali su Novu godinu.
Svi zajedno su slavili u kući Nebojše Drljevića i radovali se što konačno mogu da podignu čaše na svojim ognjištima.
Protekla godina za 30 porodica, istrajnih da se vrate, bila je izuzetno teška. Nakon deceniju nesnalaženja u Srbiji, u martu su došli na svoja ognjišta. Dočekale su ih
Neizvesna budućnost
|
plodne njive i protesti Albanaca. Od domova nije ostalo ništa.
Dve vlasti u Beogradu i u Prištini, koje glasno podržavaju povratak Srba na Kosmet, na ovom primeru su pokazale da je to samo prazna priča. Povratak Žačana pretvorio se u devetomesečnu golgotu. Prištinske vlasti umesto za 45 dana, posle šest meseci, sagradile su neuseljive kuće - bez vode, adekvatne kanalizacije, uzemljenja struje.
Mesec i po dana od kada je pao prvi sneg, a temperatura se spuštala na minus 19 ispod nule, Žačani su se tresli pod dotrajalim šatorima UNHCR-a, pokušavajući da nalože peć koju su dobili od Kfora. Ubrzo je i nestalo nafte za loženje.
Svi bez posla
|
Kada je već postalo jasno da će se povratnici ozbiljno razboleti, tri dana pred 2011. iznenada su se pojavili radnici i delimično sredili kuće.
- Bilo je strašno. Šatori su bili dotrajali, u fazi raspadanja. Pokrivali smo se ćebadima, čime god smo našli. Niko nas nije obilazio - priča Veljko Komatović.
A srpske vlasti tek u decembru su počele sa gradnjom dve kuće. Do sada su postavljeni temelji i ploča.
- Dolazio je letos ministar Goran Bogdanović i njegov zamenik Ristić. Obećali su svašta, a dobili smo jednokratnu pomoć od po 20.000 dinara, što za nas nije dovoljno. Nama je žao što Vlada Srbije ne radi ništa po tom pitanju povratka. Bar kad je reč o nama koji smo se vratili u Žač. Ne znam šta je u pitanju - što smo prepušteni samo Vladi Kosova ili sami sebi - objašnjava Veljko.
Vlada Srbije poslala je hranu.
- Svaka čast manastiru Dečani, oni nam neprestano pomažu. Od Vlade Srbije smo dobili malo. Slali su hranu, konzerve, pirinač i pasulj. Ma, tačno su nas zaboravili u ove hladne dane. Niko nas nije obilazio - kaže Tomica Stojković, koji se u Žač vratio sam, ostavivši za sobom porodicu u centralnoj Srbiji, a plašeći se šta bi moglo da im se dogodi.
Čim su Srbi stigli u Žač, počeli su protesti. Na njihov šatorski kamp je pucano, bacano kamenje, paljenje njive, a jedan od povratnika je isprebijan. Ipak, poslednja četiri meseci je mirno.
- Sada nema problema pod pritiskom snaga koje su na terenu. Neprestano nas čuva oko 30 vojnika, koji su u patroli 24 sata. Ne znam šta će biti kad oni odu - strahuje Veljko.
Tomici su dva puta rušili zidove na kući. I na kraju je ona loše urađena. Ali, ima zidove, prozore, krov i štiti od hladnoće.
On se nijednom nije pokajao što je došao u Žač.
- Ovde ostajem i ostaću! Ovde. U selo Žač. Samo zdravlja od Boga!
Nebojša Drljević se jedini osmelio da sa sobom dovede čitavu porodicu. U njegovoj kući je veselo. Deca se igraju, dnevna soba miriše na ručak koji supruga sprema na drvenom šporetu.
Kao pravi domaćin, goste dočekuje rakijom i kafom. I raduje se što je baš na svom imanju.
- Mi smo ušli u kuće jer nismo imali drugog izbora. U Srbiji je bilo jako teško. Živeo sam privatno, po tuđim kućama... bilo je novca tek koliko da se preživi. A ovde imamo dosta zemlje, nadam se da ćemo uspeti nekako da se bavimo poljoprivredom i preživimo - ističe Drljević.
Tradicija pola milenijuma
|
Njegova supruga Vladimira nema nimalo lak zadatak, da štedljivo sprema hranu, obuče decu, nabavi im knjige. I animira ih da što lakše podnesu činjenicu, da osim do škole ne mogu i nemaju kud. I da su oni - Blaženka, Jovana i Dušan - jedini mališani u Žaču.
Mesecima napadani
|
