Šta poklanja krivo magarence?

Lekarka Snežana Đorđević-Sabolić pamti kako je u noći uoči najradosnijeg praznika sa braćom čekala krivo magarence koje je deci donosilo raznorazne poklone.

Snežanina nana Zorka

Božić smo pamtili po mnogo čemu, ali posebno po naninoj priči o krivom magarencetu i poklonima koje je donosilo. O njemu smo počeli da sanjamo još od praznika Detinjci, tri nedelje pre Božića. Tada su nas otac i majka vezivali šalom ili kaišem za gvozdene šipke tadašnjih kreveta...

O tome kako se nekada slavio najradosniji hrišćanski praznik priča dr Snežana Đorđević-Sabolić (60), specijalista za medicinsku biohemiju.

- Ujutru na Detinjce budili smo se omađijani milovanjem majčine ruke i očevim golicanjem ispod miški i oko tabana. Kroz nalete topline i smeha osećali smo ljubav i bliskost porodičnog zajedništva.

Nana Zorka bi na mah prekinula blažene trenutke: "Deco, da bi se razvezali, a još više vezali za nas, morate da pokažete koliko vam je stalo do sebe"! Tada bismo izvukli kesu ispod jastuka. U uredno složenoj marami bila je kutija lokuma za nanu, napolitanke za majku i paklica zete bez filtera za oca. Izljubili bi nas, a ja sam tada prvi put pitala: "Nano, je l' pošlo krivo magarance za Vranje"? "Baš u ovaj čas, sine! Prepun mu je tovar", odgovarala je.

Večera na slami 

Liturgija u vranjskoj sabornoj crkvi

 

Od tada je s braćom brojala dane i spremala se za doček Božića. Na Materice i Oce za razrešenje oca i majke dobijali su poklone. Pet dinara, onih belih, od majke, a žuta banka od oca. Dovoljno da sa braćom ode u poslastičarnicu "Opatija" u centru varoši, na salep sa bombicom od čokoladiranog kakaoa, a potom i na gemiš, na pihtijasti žele sa mirisom jagode i jatkama oraha preko koga se posipala trošna, najfinija turska alva koja se topila u ustima.

- Na dan Svetog Ignjatija, 2. januara, koji se u Vranju zove Idnjak, nana bi govorila ocu: "Zaključaj vrata, Tane! Danas je polaza, dok nam ne dođe ono ubavo dete iz komšiluka, koje kad zbori kako starac je, ne otvaraj"! Nakon Idnjaka, već po ko zna koji put pitala bih nanu dokle je stiglo krivo magarence. "U Skoplju je, sine!" Uh, Skoplje je bilo daleko, razmišljala sam razočarano, četiri sata vožnje putničkim vozom i to pod uslovom da nema manevrisanja vozova - seća se Snežana.

Na Badnji dan ustajali su ranije. Braća su sa komšijama odlazili u pravcu brda Golića i sekli mlada hrastova ili cerova drva. Vraćali su se se pre podneva.

- Nana ih je radosno dočekivala, uzimala grančice i ukrašavala ulazna kućna vrata. Za Badnje veče bilo je česnice sa srebrnom parom, pogače, suve, crvene paprike, punjene kočanskim pirinčem, ribe, sveži šaran od kolo i po, pita sa kupusom, pita tikvenik, lučen gra, vrsta pasiranog pasulja tetovca sa tucanim belim lukom. Od salata kiseli kupus, paprike, zeleni paradajz i krastavci iz turšije, maslinke sa prazilukom. Od voća jabuke, kuvane kruške kakičke, orasi, kesteni, smokve, urme, zapečeni parčići bundeve pečenke.

Pre večere izašli bi svi iz kuće. Njihov otac bi uzeo badnjak i unosio ga u sobu. Za njim, ostali ukućani nosili su po malo slame i pšenice. Tri puta bi obišli trpezu, koja se postavljala na podu, na slami.

- "Pili, pili", čuo se očev prodoran glas. "Piju kvak, piju kvak", oponašali smo piliće i ostavljali slamu i pšenicu. Potom bi uzeo grančicu, otvorio vrata šporeta i džarajući stavljao je. Nastalo bi silno pucketanje i bacanje iskrica. Čulo se nazdravljanje: "Koliko iskrica, toliko zdravlja, koliko varnica, toliko para"....

Tatlije i baklave

Nana bi okitila grančicama badnjaka ikonu svetog arhangela Mihaila ispod koje je gorelo kandilo.

- Otac bi prišao trpezi i upalio veliku voštanu sveću, ukrašenu asparagosom. Za nas decu, posebni doživljaj bio je lomljenje česnice sa parom. Otac bi presekao hleb u vidu krsta i crvenim vinom iz čaše potopio. Izgovarali smo tiho, bogobojažljivo Očenaš.

Nekoliko puta okretali smo hleb u krug i onda ga lomili. Svako je dobijao svoj deo kolača koji smo tri puta ljubili. "I dogodine da se sakupimo u zdravlju i sreći! Prijatna večera", ođekivao je svečani očev glas. "Daj, Bože, daj, Bože, uzvratile bi nana i majka. Tada bi počelo lomljenje česnice. Prvo za kuću, nanu, oca, majku, braću i na kraju za mene. Otac se svim silama trudio, uz pomoć majke dok je mesila česnicu, da para meni pripadne.

Sve što bi ostalo od jela i pića nije se sklanjalo sa trpeze. Tako bi se dočekivao, sutrašnji, najradosniji dan - Božić! Nakon obilne večere nastalo bi ritualno čišćenje obuće. Zbog krivog magarenceta, koje je dolazilo sa poklonima u toku noći. Čistili su gumene čizme jer su bile najdublje i u njih je moglo da stane najviše poklona. Ujutru bi hitali u hodnik i istresali čizme. Bilo je svega: čokolada, bombona u raznobojnim svilenim omotima, pletenih vunenih čarapa, novca...

- Nana bi nam iznosila i nove pletene džempere, pantalone, haljinu za mene, sve što magarence nije moglo da stavi u čizme. Nana je odlazila u gradsku crkvu na službu. Kada bi se vratila, porodično smo odlazili na Šapranačko groblje i palili sveće pokojnim precima, prijateljima, komšijama...

Po povratku su nas decu slali su u posetu rođacima. Čulo se svuda: "Hristos se rodi!" i "Vaistinu se rodi"! Dobijali smo poklone, voće i malo novca, jeli božićne kolače. Kući smao se vraćali pred ručak, siti. Nana se ljutila, jer se na sto iznosio božićar sa ušećerenom jabukom u ustima. Na trpezi su bile i pite, perece, kiflice, salčići, sitni kolači, gurabije, tatlije i baklave.

Drugog i trećeg dana Božića dolazili su im gosti. Jelo se, pilo i veselo čavrljilo.
- Baba Zorka bi ustala na sred sobe, podbočila se rukama o kukove i zapevala zanosnim, napuklim glasom: "A kude si bila, mori Kara Koco"... - završava priču Snežana...