U zavičaj praznih džepova
Da su zlatna dijasporska vremena prošla, prvi su primetili požarevački menjači novca. Jer promet deviza uoči Nove godine prilično je podbacio...
- Promet nam je pao za pedeset odsto u odnosu na prethodne godine, naši zemljaci dolaze sa sve manje para - kaže Milan Rajić, vlasnik menjačnice iz Požarevca.
U Smoljincu kod Požarevca, selu iz koga je gotovo 80 odsto stanovnika otišlo da radi u inostranstvu, svetsku ekonomsku krizu osećaju i lokalne kafedžije. Kažu, dijasporci sve manje troše i sve kraće ostaju u rodnom kraju.
U kafani Žaba desetak gostiju. Ispijaju vruću rakiju.
- Nekada su ostajali i po čitav mesec, a sada se sve svelo na nedelju dana. Sada izbegavaju i da se druže. Nemaju para za kafanu i provod - priča Zoran Marjanović, vlasnik kafane u Smoljincu.
Nema ni ulaganjaStala su i ulaganja. Mala privatna preduzeća u požarevačkom kraju, čiji je početni kapital stečen u inostranstvu, uglavnom su rezultat lične snalažljivosti vlasnika, bivših dijasporaca ili njihovih rođaka. Iako je grad Požarevac uspostavio saradnju sa udruženjima Srba iz Trsta i Beča, konkretnih rezultata i investicija do sada nije bilo. Novi susret gradskih vlasti i naših ljudi iz inostranstva planiran je za Uskrs. |
- Ima ljudi koji u Beču rade za 700 evra - pojašnjava Svetomir Ivić, koji je gotovo tri decenije u Austriji.
- Ako muž i žena rade, njihova ukupna zarada iznosi 1.500 do 2.000 evra. S tim parama u Beču može samo da se preživi, nema šanse da se time finansira i domaćinstvo u Srbiji - govori Svetomir, a priču nastavlja vozač kombija koji kaže da ima ljudi koji pozajmljuju novac da plate prevoz i dođu kući!
- I ja ih često vozim na crtu, kao da držim kafanu - poverio nam se vozač kombija, koji nije hteo da se predstavi uveren da će kolege da mu zamere što vozi za džabe.
- Dok je u Austriji bio šiling, živelo se bolje, pa je moglo i više da se zaradi i gradi. Od kada je uveden evro, osiromašila je cela Evropa, pa i mi - priča Voja Pantić, koji sada penzionerske dane provodi u Smoljincu.
Jedno od obeležja požarevačkog kraja su i velelepne kuće naših zemljaka iz dijaspore. Ali, one su građene u bolja vremena, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Njihovi vlasnici kažu da im je nekada bilo lakše da ih sazidaju, nego da im danas promene fasadu ! O tome svedoče nezavršeni "zamkovi".
Te kuće uoči Nove godine, pa sve do posle Božića bile su raskošno osvetljene, i barem jedanput godišnje pune čeljadi. Sada su sablasno prazne, samo tu i tamo kroz prozor proviri neka seda glava.
Smoljinačkim sokacima malo ko ove zime prolazi. Promakne tek po koji austrijski ili italijanski penzioner, što se posle decenija provedenih u tuđini skrasio u svom selu. Po nekim procenama iz Braničevskog okruga na radu u inostranstvu je gotovo 50 hiljada duša. Četvrtu generaciju dijasporaca, koja je rođena u Austriji ili Italiji, više gotovo ništa ne veže za rodni kraj njihovih dedova i očeva. I biće teško ubediti ih da su Smoljinački sokaci lepši od Bečkih avenija.
Skup i put do kuće
U Republici Srpskoj ne postoji institucija koja prati kretanja naših ljudi iz dijaspore prema otadžbini, ali u pojedinim sredinama može lako da se uoči da je već nekoliko godina sve manje zemljaka koji dolaze kući u vreme praznika. Običan svet to primećuje po manjoj prazničnoj gužvi u pečalbarskim krajevima, a i sve je manje automobila sa stranim tablicama koji su u ovo doba godine znali da preplave Srpsku.
Slaviša Malešević, 28-godišnjak koji već desetak godina živi i radi u mestašcetu kod Siona u Švajcarskoj ove godine je došao da obiđe rodbinu u rodnim Vršanima kod Prnjavora. Za "Vesti" kaže da je do sada dolazio oko Nove godine i leti za vreme godišnjeg odmora, ali da ozbiljno razmišlja da takvu praksu prekine.
- Put iz Švajcarske do Srpske automobilom veoma je skup, kao i sam boravak u otadžbini. Razmišljam da letnji odmor maksimalno skratim kako bih mogao da budem ovde celo vreme zimskih praznika - kaže Malešević.
On napominje da mnogo naših ljudi iz Švajcarske neće doći kući za praznike.
- Pojedinci rade na mestima na kojima je tokom zimske sezone najveća gužva i ne mogu da dobiju slobodne dane. Ako bi uzeli neplaćeni odmor, to bi bio veliki udar na kućni budžet. Osim toga, mnogi ne žele na dugi put s malom decom, ili su već nekoliko generacija u inostranstvu, pa jednostavno u zavičaju nemaju koga da posećuju - kaže
Presahla pomoć rodbini
Oko 50.000 Sandžaklija radi u inostranstvu odakle godinama pomaže porodice na Pešteru, Goliji, Rogozni, Tutinu, Sjenici, Novom Pazaru...
Računa se da godišnje iz Nemačke, Švajcarske, Francuske, Holandije, Belgije i drugih zapadnoevropskih zemalja u ovaj deo Srbije slije nekoliko desetina miliona evra i da upravo te pare održavaju u životu mnoga pre svega staračka domaćinstva. Reč je o ogromnom deviznom prihodu od koga živi bar polovina ovdašnjeg stanovništva.
Vajda i od sezonaca- Posle ukidanja viza, mnoge Sandžaklije pohrlile su svojim u Evropi, sa Peštera su otišla cela sela. Samo retki su ostali, jer ni u Evropi nema posla. I oni koji su ostali imaju samo privremene dozvole za boravak, rade sezonski na građevini ili čuvaju decu svojih rođaka, ali i od njih stigne po neki evro u Sandžak - kaže Musa Muratović. |
- Devizne pošiljke stizale su i iz Amerike, Kanade, Australije. Da nije bilo rodbine u inostranstvu mnoge ovdašnje porodice, pogotovu one u kojima je glavni hranilac ostao bez posla, ne bi imale ni za hleb - kaže Musa Muratović, nezaposleni tekstilac iz Tutina.
Remzo Mahmutović, poljoprivrednik iz okoline Sjenice, poznaje bar stotinak Novopazaraca, Sjeničaka i Tutinaca koji su radili u "Simensu" ili "Opelu", a ostali su bez posla. Sin Starine Mirka Simovića sa Golije radio je u velikoj kompaniji u Berlinu. A onda je ostao je bez posla.
- Pomagao nas je godinama, mesečno slao bar po 300 evra. Bojim se da više neće moći da nas izdržava, jer je i on u nevoljama - kaže Mirko Simović.
Oni gastarbajteri koji su blizu penzije, a uštedeli su dosta novca, traže mogućnosti za povratak i pokretanje biznisa u zavičaju. Neki su zainteresovani za privatizacije ovdašnjih firmi, a neki i za podsticajna sredstva države.
