Patrijarhova Božićna poslanica: Mir, sloga i ubice Srba
Srpski patrijarh Irinej pozvao je u svojoj prvoj Božićnoj poslanici sve pravoslavne vernike da najradosniji hrišćanski praznik provedu u slozi i miru, ukazujući tom prilikom da je stravične zločine nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji podržala međunarodna zajednica.
"Pored svega ostaloga, strašni zločin trgovanja organima nevinih srpskih žrtava mržnje i terora odvijao se uz ledeno, ravnodušno, u mnogim slučajevima saučesničko ćutanje predstavnika međunarodne zajednice, ma šta taj izraz značio, a oni su itekako znali šta se stvarno dešava ’na terenu’“, naveo je patrijarh Irinej.
"Štaviše, uključili su se u građenje nečije navodne nezavisnosti upravo na takvim temeljima! Ali istina i Božja pravda uvek imaju poslednju reč. To nam jemči Rođenje Hristovo, to već osećamo i znamo“, tvrdi poglavar SPC.
On je još pozvao vernike SPC da žive i delaju "u duhu nepokolebive vernosti svojoj Crkvi, njenom jedinstvu, vekovnom poretku i odlukama njenih najviših i jedino nadležnih jerarhijskih tela“.
"Nemojte dozvoliti da ikog od vas zbunjuju neistine i zavode grube klevete pojedinaca i grupica koje, vođene svojim sektaškim zabludama, svesno ili nesvesno služeći neprijateljima Crkve i vere Hristove, pokušavaju da ospore duhovni autoritet Crkve i njene zakonite jerarhije i da ga zamene lažnim autoritetom samoproglašenih vođa“, naveo je patrijarh Irinej.
Svoju besedu patrijarh je završio rečima: „Na kraju, radujući se Bogu i Božiću i proslavljajući Hrista Bogomladenca kao ’jedino novo pod suncem’, zapevajmo svi, jednim srcem i jednom dušom, pesmu pastira i anđela: Slava na visini Bogu, a na zemlji mir, među ljudima dobra volja!”.
Božićnu poslanicu patrijarha Irineja prenosimo u celosti:
Božićna poslanica
Srpske Pravoslavne Crkve 2011. godine
Mir Božji, Hristos se rodi!
Blaga i najradosnija vest, braćo i sestre u Hristu Gospodu, počinje rečima svetog Jevanđelja po Mateju: „Rodoslov Isusa Hrista, sina Davidova, Avramova sina” (Mt. 1, 1). Ta vest otkriva i svedoči nama i svima, nebu i zemlji, svim vidljivim i nevidljivim svetovima, dvojedinu tajnu i istinu.
Svedoči nam istinu o jedinstvenom dvojednom Rodoslovu u istoriji roda ljudskog. Svaki rodoslov navodi pretke i potomke po jednoj, čovečjoj liniji. Jedino ovaj Rodoslov čini neponovljivi izuzetak. On predstavlja ne samo Rodoslov čovečji nego i Božji. U njemu je sadržan rodoslov Sina Božjeg i Sina Čovečjeg, tojest Bogočoveka Hrista. Ovaj Potomak carske Davidove loze, iznikao iz svetog Avramovog korena, imenuje se imenom Isus, tojest Spasitelj, i imenom Hristos, što znači Pomazanik Božji, izabranom Narodu Božjem i svemu rodu ljudskom od Boga obećani Mesija, Iskupitelj i Izbavitelj od greha, smrti i demonskih sila. Ovo je, dakle, istovremeno Rodoslov Jedinorodnog Sina Božjeg i Sina Čovečjeg, Rođenog od Duha Svetog i Presvete Djeve Bogorodice.
Tako nam se u Isusu iz Nazareta javlja i daruje savršeni Bog i savršeni Čovek. Otuda, ko Njega voli, ispunjava prvu zapovest Božju, zapovest o ljubavi prema Bogu svim srcem i svom dušom, ali ispunjava i onu drugu Njegovu zapovest o ljubavi prema bližnjem. Jer, On je Bog i Gospod naš, On je i najbliži bližnji naš. U Njemu prepoznajemo istinskog Boga, ali i istinskog Čoveka i uz to istinsku svečovečnost: saznajemo šta i kako da volimo u svakom ljudskom biću, nosiocu jedne i jedinstvene bogolike čovečanske prirode.
U Njemu, Bogočoveku, utemeljuju se i daruju tri osnovne svetinje ljudskog života: svetinja oca i očinstva, svetinja majke i materinstva, svetinja deteta i detinje bezazlenosti i čistote. Upravo zato naš blagočestivi narod posvećuje tim svetinjama tri nedelje uoči Božića pod nazivom Detinci, Materice i Oci. Prvo, Rođenjem Jedinorodnog Sina Božjeg otkriva nam se tajna večnog Oca i nebeskog očinstva. „Ko vidi mene”, kaže Gospod, „vidi Oca koji me je poslao”, a na drugom mestu u Jevanđelju dodaje: „Ja i Otac jedno smo”. Istovremeno, On nas uči Molitvom Gospodnjom da Njegov Otac jeste i naš Otac: „Oče naš koji si na nebesima...” Prema tome, zemaljsko očinstvo, samo kad je ukorenjeno u tom večnom nebeskom očinstvu, zadobija smisao, postaje svetinja: bez njega ne bismo imali pravo da na zemlji nazivamo ocem bilo koga. Samo Rođenjem Jedinorodnog Sina Božjeg u večnosti i u vremenu rađanje od oca na zemlji postaje rađanje za večnost, a ne za prolaznost i ništavilo.
Drugo, proslavljajući Materice, proslavljamo svetinju materinstva, osveštanu bogomaterinstvom Presvete Bogorodice. Njenim rađanjem „predvečnog Boga” kao „Deteta mladog” osvećuje se i osmišljuje svako rođenje: „Srce svake majke”, po pesniku, „postaje srce Bogomajke". Šta na zemlji ima svetije od majke i uzvišenije od materinstva? Toliko je ono sveto i uzvišeno da je i Sâm Bog zaželeo da se rodi od Bogomajke i da njenu utrobu učini „širom od nebesa”!
Treće, dete kao plod očinske i materinske ljubavi, rađano silom iskonskog Božjeg blagoslova, predstavlja sažetak i vrhunac svih dobrota i lepota kojima je Bog obdario svekoliku Svoju tvorevinu.
Tako nam se, sa jedne strane, Hristovim Rođenjem otkriva i daruje veličanstvena i nadumna tajna Boga kao večne Ljubavi u Ocu, Sinu i Svetome Duhu, a sa druge strane, njime se u Crkvi kao bogočovečanskoj zajednici i u porodici kao jezgru ove zajednice ostvaruje nebozemna punoća svetotrojične Tajne ljubavi.
Kada se porekne, zaboravi i pomrači ta nebeska svetotrojična Tajna Boga kao Ljubavi, onda se neminovno gubi smisao porodice i dolazi do njenog raspada u ravni zemnog javljanja i ostvarenja božanske ljubavi, kao i do raspada ljudskog zajedništva uopšte. Što je manje Boga i Božje ljubavi u ljudima, to je manje ljubavi u ljudskim odnosima; to je manje istinske ljubavi u braku, porodici, društvu, između oca, majke i dece, i uopšte među ljudima. Bez Boga kao Ljubavi, čovečja ljubav gubi svoje merilo i svoju meru. Ona se svodi na biološku ravan, na samoživost, na obogotvorenje telesne pohote; hedonizam postaje vrhovna ljudska vrednost.
Ljudi našeg doba upravo su na tom putu obogotvoravanja pohote tela i telesnog mudrovanja, telesne pameti. A kad god je neko ljudsko društvo u istoriji kretalo tim putem, ono se neminovno nalazilo u predvorju svoje katastrofe i pred propašću svoje civilizacije.
Jedno zlo u društvu prate hiljadu drugih zala i poremećaja. Tako, naprimer, stavljanje hedonizma na pijedestal božanstva – a upravo to se događa u naše vreme – postaje uzrok masovnog čedomorstva i njegovog ozakonjenja, nezapamćenog u istoriji čovečanstva. Ne predstavlja li ozakonjenje abortusa zapravo obogotvorenje samoživosti i egoizma koje, u krajnjoj liniji, vodi raščovečenju čoveka, čovekovom stremljenju smrti i ništavilu? Ko ubija Boga u sebi i dete u majčinoj utrobi, uništava samoga sebe, ugrožava samo najdublje tkanje i neprolazni smisao života.
Šta je drugo sida, ta strašna bolest i pošast našeg vremena, ako ne, u najviše slučajeva, posledica obesvećenja svetinje braka i zloupotreba polnosti i polne ljubavi, a veoma često i posledica njihove protivprirodne upotrebe? Kao što zloupotreba bogodanih psihofizičkih sila izaziva mnogobrojna čovekova oboljenja, isto tako i zloupotreba prirode i prirodnih dobara oko nas, čovekova nezajažljivost i pohlepa, ugrožavaju samu prirodu, zagađuju vazduh i vodu, biljni i životinjski svet, a time i samog čoveka, koji živi i diše u takvom, zagađenom svetu.
Mnogi su i divni darovi kojima je Bog obdario čoveka. Čovek je prizvan da te darove upotrebljava na pravi način, ne da ih zloupotrebljava. Plod tih Božjih darova i stvaralačkih sposobnosti datih čoveku jesu i savremeni čovekovi izumi - naprimer sredstva masovne komunikacije: elektrika, radio, film, televizija, novine, internet.
Ta i mnoga druga moderna sredstva opštenja među ljudima i prenošenja duhovnih, naučnih, životno praktičnih, moralnih, estetskih, kulturnih i drugih vrednosti i svečovečanskih iskustava, pored ne malih dobara koja donose čoveku i čovečanstvu, takođe mogu biti i bivaju zloupotrebljena. Korišćenjem reči, slike, igre i melodije ova dragocena sredstva doprinose čovekovom prosvećenju, duhovnom i moralnom preobražaju, negovanju i usavršavanju zajedničkog življenja ljudi, njihovom objedinjavanju i svečovečanskom sazrevanju u slobodi i u dobru, u vrlinskom uzrastanju prema bogodanoj bezmernoj meri čovekovog dostojanstva.
Ali, ako se ti darovi i sredstva zloupotrebe, kao i sve drugo u čoveku i oko čoveka kada se zloupotrebi, u opasnosti su da se pretvore u izvor čovekovog pomračenja i propasti. Namesto da budu izvor čovekovog prosvetljenja, preobraženja i ozdravljenja, u opasnosti su da se pretvore u pomračilište i trovačnicu ljudske svesti i savesti.
Svođenje čoveka na nagonsko, raspaljivanje slikom, rečju, igrom i muzikom čovekovih slepih instikata, propagiranje nasilja, zla i surovosti, ne vodi li sve to porobljavanju čoveka umesto njegovoj slobodi, umnožavanju zločina među ljudima umesto umnožavanju dobra i dobrote, jačanju samoljublja umesto istinske ljubavi? Tu se sve podređuje beslovesnom nagonu i profitu, trgovini; sve postaje roba za prodaju: Bog i čovek, otac i majka, očinstvo i materinstvo, dete i otadžbina!
Propagiranje razvrata i bestidnosti, koje preko tih sredstava danas dopire do najskrivenijeg kutka zemljinog šara, ne postaje li uzrok obesmišljenja bračne i porodične ljubavi, izvorište svakakvih perverzija, zločina i nasilja?
Zaista, ljudska sloboda i čovekova prava su neograničeni. Sve je čoveku slobodno i sve spada u oblast njegovih prava - tako ga je Bog stvorio. No da li je svaka sloboda istinska sloboda i da li je sve ono na šta čovek misli da ima prirodno pravo - istinsko i čoveka dostojno pravo? Dva su puta pred čovekom: put života i put smrti. Da li sloboda kojom čovek sebe i bližnjeg svog čini robom smrti i ništavila jeste istinska sloboda?
Čovek je slobodan da izvrši samoubistvo i zločin svake vrste. Po meri naopako shvaćene slobode, čovek može da postane ljudožder, ubica, krvopija... No sloboda koja svojim nasiljem lišava bližnjeg slobode i način upražnjavanja svoga prava putem nasilja nad drugima, lišavajući ih njihovih prava i pravde - pretvaraju se u tiraniju i bezakonje. Jedno odstupanje sa puta dobra i života, rađa bezbroj zala, smrti i nepravdi.
Tako, naprimer, u dobra svojstva savremenog čoveka i čovečanstva spada istrajna borba za ljudska prava i slobode. Ono, međutim, što pri tome nije dobro jeste mešanje dobra i zla, svetlosti i tame, greha i vrline, ljubavi i mržnje. Pogotovu nije dobro, u ime pravâ i slobodâ, poistovećivati zloupotrebu prirodnih i bogodanih sila čovekovih i njihovu upotrebu, saglasnu sa bogodanim ustrojstvom i ciljem čovekova bitisanja. Samo oni koji su obasjani svetlošću Hristovog Rođenja znaju da razlikuju upotrebu i zloupotrebu, lažnu slobodu od prave slobode, samoubilačko ljudsko pravo od njegovog upražnjavanja na način dostojan čoveka i ljudske zajednice, na graditeljski i životodavni način.
Preziranje zdravih, Bogom danih zakona ljudske prirode, preobraženih Hristovim Rođenjem u bezmernu „meru rasta visine Hristove”, i obogotvorenje neprirodnog bluda i preljube ne mogu, po samoj prirodi i moralnom poretku stvari, a da ne završe demonizacijom i razaranjem čovečnosti u samoj njenoj srži.
Ne možemo i ne smemo, braćo i sestre, kao svedoci Hristove istine o Bogu, čoveku i svetu, svesni svog večnog i bogočovečnog zvanja pred Bogom, da ne ukažemo na ove i druge opasnosti koje danas prete čoveku i ugrožavaju njegovu istinsku slobodu i autentična prava, skrnaveći njegovo bogoliko dostojanstvo. Pored individualnih prava i sloboda postoje, kao što znamo, i kolektivna ili korporativna prava i slobode – prava Crkve, bilo koje zajednice, prava naroda i slično. Ni ona prva danas se ne poštuju, a šta tek reći o ovim drugima?
Najteži primer jeste, nažalost, odnos mnogih i premnogih moćnika prema pravu srpskog naroda na Kosovu i Metohiji na život, slobodu i budućnost. Pored svega ostaloga, strašni zločin trgovanja organima nevinih srpskih žrtava mržnje i terora odvijao se uz ledeno, ravnodušno, u mnogim slučajevima saučesničko ćutanje predstavnikâ međunarodne zajednice, ma šta taj izraz značio, a oni su itekako znali šta se stvarno dešava „na terenu”. Štaviše, uključili su se u građenje nečije navodne nezavisnosti upravo na takvim temeljima! Ali istina i Božja pravda uvek imaju poslednju reč. To nam jemči Rođenje Hristovo, to već osećamo i znamo.
Božić je praznik mira i ljubavi, praštanja i mirenja, sloge i jedinstva. U ime tih božićnih, bogočovečanskih duhovnih darova i vrednosti pozivamo sve vas, draga naša deco duhovna, da živite i delate u duhu nepokolebive vernosti svojoj Majci Crkvi, njenom jedinstvu, vekovnom poretku i odlukama njenih najviših i jedino nadležnih jerarhijskih tela. Nemojte dozvoliti da ikog od vas zbunjuju neistine i zavode grube klevete pojedinaca i grupica koje, vođene svojim sektaškim zabludama, svesno ili nesvesno služeći neprijateljima Crkve i vere Hristove, pokušavaju da ospore duhovni autoritet Crkve i njene zakonite jerarhije i da ga zamene lažnim autoritetom samoproglašenih vođa. U isto vreme, svima nama je sveta dužnost da se molimo Bogodetetu Hristu, Suncu Pravde, za pokajanje i prosvećenje svih zabludelih i za život i spasenje svega sveta.
Na kraju, radujući se Bogu i Božiću i proslavljajući Hrista Bogomladenca kao „jedino novo pod suncem”, zapevajmo svi, jednim srcem i jednom dušom, pesmu pastira i anđela: "Slava na visini Bogu, a na zemlji mir, među ljudima dobra volja!”
