Nema meraka bez somuna i čvaraka

Aleksandar Jakovljević, poznatiji kao Aca Pekar, pričao je za "Vesti" o vremenu kada su šegrti kroz mahale raznosili cegere s vrućim hlebom i sušenim čvarcima

PORODIČNA TRADICIJA: Aleksandar Jakovljević u svojoj pekari

 

Ujutru, rano pred zoru, pekarski šegrt bi zahvatio vodu sa bunara, poprskao ispred radnje ćepenka i ugasio prašinu, otvorio vrata iz koje se sladak miris hleba, kao miris duše, jutarnjom svežinom širio vranjskim sokacima. I tako beše od Monopola do Tulbeta, od Panađurišta do Odžinke. Pusto tursko, čuvene furnje, turske peći u kojima se pekao hleb na drva, održale su se i pre i posle Drugog svetskog rata.

Somuni i hlebovi mamili su iz rafova, a simiti i razne tutre, okrugli hlepčići, raznosili su radnici u vreme doručka kroz varoš glasno najavljujući svoju robu. Vranje, varoš zanatlija, trgovaca i liferanata bilo je bogomdano za pekare i njihovu robu koja miriše na naut i topi se u ustima. Iza njih su išli ljudi s cegerima u kojima je bilo reš sušenih čvarki, a potom bozadžije, nudeći hladne napitke - soda-vodu, klaker i bozu, kao osveženje.
 

Tridesetih godina u Vranju beše dvadesetak furnji i samo jedna Milisavska pekara. Ta pekara je imala kanalnu peć, mašinu za mesenje hleba, veći broj radnika. Nakon rata nacionalizovana je i pripojena gradskoj pekari. Dugi niz godina glavni pekarski majstori bili su iz Milisavske pekare.

- Kad bi se krenulo od Monopola naviše prema centru varoši najpoznatije furnje bile su: Demkova kod Tekije, Dingarska kod Šarenog hana, turska kod gradske crkve, Mileta Demeka u Goginskom lokalu, Bujkovska kod pijace, u Gornjoj čaršiji dve, od kojih najpoznatija deda Vasina, potom kod familije Klisaričinih, preko puta familije Ružinci i druge. U Banji su bile tri furnje: Uroševa, Sandetova i Stojadinova - priča Aleksandar Jakovljević (55), poznatiji kao Aca Pekar.

Izdanak je čuvene beogradske pekarske familije čiji je utemeljivač bio Jakov. On nije imao svoju radnju, ali pekarskom zanatu podučio je sina Aleksandra koji je položio za zanatskog majstora i 1908. na Slaviji otvorio pekaru. Aleksandrov sin Ilija služio je vojsku u Vranju gde se strasno zaljubio u Radmilu Stojković Karamanku. Napustio je Beograd, ostao u Vranju i 1964. dobio dozvolu od narodnih vlasti da otvori pekarsku radnju, preko puta kafane Evropa u centru varoši.

Nekad bilo: Ilija Jakovljević u sredini 
 

- Radilo se i danju i noću. Posla preko glave. Nismo mogli da postignemo koliko su bile tražene naše pogače, ali i hlebovi. Najbolje smo radili mi i pekara Toze Veličkovića, jer smo nastavili tradiciju zanarskih pekara - kaže Aleksandar Jakovljević, sećajući se priče oca Ilije čijim stopama je nastavio.

Nakon nacionalizacije radnje 1980. dobili su za uzvrat staru kuću na samom početku Nemanjine ulice, kod gradske pijace.

- Počeli smo sve iz početka, sagradili novu kuću, furnju i pekaru. Furnju čisto za merak. Radila je kratko, vreme je diktiralo mašinsku proizvodnju jer moralo se nekako opstati - kaže Aca.

S ponosom se seća kako se mesio i pekao hleb, somune i peciva u furnji. Poslednji put silom prilika, u vreme bombardovanja 1999. Nije bilo struje i Aca je raspalio furnju.

- Iza furnje bio je amurluk, radionica u kojoj smo spremali testo. Mesilo se ručno, postojala je daska za razmesivanje. Prvo se pravila maja, vrsta kvasca.

Ranije su postojali posebni radnici, majadžije. Maja se delila i stavljala u tekme, drvenu posudu koja je imala više pregrada. Pravilo se onoliko maje koliko je je bilo potrebno testa za hlebove - kaže Aca.

U njihovoj furnji bilo je tri vrsti maje: komove, koja se pravila od kuvanog hmelja, crnog luka, ječma i ljute tucane paprike po potrebi, potom simitna maja, koja se pravila od nauta i samokiš maja, koja je služila od danas do sutra.

Aca Pekar danas u modernoj pekari pravi sve vrste hleba, bureka, peciva, somunskih pogača i, još jednom podvlači, bez aditiva, isključivo od brašna, vode, soli i kvasca. To umeće se generacijski prenosi skoro 100 godina.