Mala Jugoslavija usred Moskve
Čačani Slavica i Dejan Milinković živeli su sa svoje troje dece punih deset godina u Moskvi. Po povratku iz Rusije u rodnom gradu su započeli privatni biznis. Prvo se u rusku prestonicu zaputio Dejan, odmah nakon bombardovanja 1999. Zaposlio se kao tehnički direktor jedne građevinske firme.
- Nešto kasnije stigla sam i ja sa sinovima Lukom i Đorđem, a kćerka Anastasija nam se rodila u Rusiji. Prvi susret sa Moskvom bio je očaravajući, grad je raskošan, nije slučajno jedna od najlepših svetskih prestonica. Zbog slobode kretanje i bezbednosti smo, ipak, odlučili da se vratimo u Čačak - priča ova 39-godišnjakinja.
U prestonici Rusije Milinkovići su stanovali u zgradi sa 18 spratova u kojoj su stanari bili Hrvati, Bosanci, Makedonci, Srbi. Udaljenost od kuće i retki pozdrav na srpskom jeziku na ulazu zgrade zbližio je stanare svih vera sa prostora velike Jugoslavije.
- Živeli smo kao jedna velika porodica. Sa novim prijateljima smo zajedno slavili sve praznike i rođendane. Život u Rusiji je zaista bio lagodan, iako smo tamo bili stranci i kulturni život je bio bogatiji nego ovde. Svakog vikenda decu smo vodili u pozorište, na koncerte, priredbe, izložbe, ovde toga skoro da nema. Uprkos svemu tome mi smo se vratili. Bilo mi je nezamislivo da već odraslu decu svakog jutra vodim i vraćam iz škole koja je od našeg stana bila udaljena svega nekoliko stotina metara. To je bilo zaista neophodno jer su tada, u periodu od 2000. do 2007. godine, na moskovskoj televiziji udarne vesti bile koliko je dece oteto tog dana, gde se dogodio ulični obračun bandi a pljačke i obijanje stanova bili su svakodnevica - priča Slavica.
Privatni biznisPo povratku u Čačak Luki (14), Đorđu (13) i Anastasiji (7) bili su potrebni meseci da se naviknu da bez pratnje roditelja nauče slobodno da se kreću. Dejan koji je mašinski inženjer po povratku otvorio je sopstvenu firmu za proizvodnju aluminijumske i PVC stolarije, a Slavica koja je po obrazovanju vaspitačica, otvorila je knjižaru-galeriju jednu od retkih u Srbiji u kojoj može da se kupi popularna "natega" kojom se toči rakija. |
Osim što je gajila decu, Slavica je vredno radila u Moskvi. U svom stanu je pravila torte po domaćoj recepturi iz kuhinja naših baka. Poznatim restoranima ruske prestonice isporučivala je razne torte od kojih je je najjeftinija bila deset dolara po kilogramu. Najteže je bilo nabaviti kvalitetan materijal, poput čokolade ili kvalitetnog keksa. Slavica kaže da njenoj sreći nije bilo kraja kada je na kiosku moskovskog metroa ugledala plazma keks.
- U Podbeljskovu u palatki, kako oni zovu trafiku, slučajno sam ugledala naš plazma keks. Mojoj sreći nije bilo kraja, kupila sam sve što se zateklo.
Kada su pre dve godine doneli konačnu odluku o povratku u Srbiju, Slavica je odlučila da njihovi sinovi Luka i Đorđe na kraju školske godine samostalno odlaze i vraćaju se iz škole da bi osetili kako izgleda slobodna šetnja bez nadzora odraslih.
- Već sutradan pošto su sinovi samostalno otišli u školu, pozvala me direktorka škole na razgovor. Tražila je da dam pismenu izjavu da deca sama dolaze i da škola ne snosi odgovornost za njihovu bezbednost van školske zgrade. Nastavila sam da ih pratim svakog jutra. U Moskvi je suprug zaradio mnogo novca, pa smo u Čačku sagradili veliku kuću i uložili u posao...
