On hoće u vojsku, ali ona neće njega
Policajac Zoran Aničić ima petoricu sinova i hteo je da svi odsluže vojni rok. Sad je kivan i na državu i na sebe jer sin Pavle, iako zdrav i sposoban, nije primljen u poslednju decembarsku klasu zbog viška regruta.
Pavle Aničić (19) iz Blaca trebalo je da bude među poslednjim srpskim regrutima ali, iako je to jarko želeo, u vojsku neće otići ovog meseca jer za njega nema mesta!
Pavle je jedan od pet sinova policajca Zorana Aničića, koji je nameravao da ih sve pošalje u vojsku. Međutim, želja mu se ispunila samo jednom. Prošle godine na službu je poslao Miloša, u prisustvu 450 zvanica na ispraćaju kakav se ne pamti. Čim mu se prvenac kući vratio, Zoran je za vojsku počeo da sprema Pavla, ali vojni poziv nije stigao.
"Pokazalo se da i za odlazak u vojsku treba veza. Kada sam video da Pavlu poziv ne stiže, otišao sam u vojni odsek da vidim šta se dešava. Tamo mi je rečeno da mora da čeka. Šta da čeka više, evo prođe i zadnja decembarska klasa, a njega još ne zovu", kaže Aničić.
"Aničići su oduvek bili privrženi svojoj zemlji i vojničkoj tradiciji. Pradedu Spasoja, srpskog kneza pre dvesta godina, otrovaše Turci. Dedu Petka ubiše Bugari. Iza njega ostalo šest sinova, stariji Dražo i Radosav bili se sa Turcima, a dobrovoljci Paun, Žika, Tihomir i Mićko ostaviše kosti na Ceru. Moga oca Pavla, koji se sa braćom prijavio za vojevanje odbiše zbog trbušnog tifusa. Dobio me pod stare dane, kada je imao 67 godina, ali je dovoljno poživeo da mi usadi ljubav za vojsku. Ja sam vojni rok odslužio u Prizrenu kod haškog optuženika Dragoljuba Ojdanića, a onda svoju državu nastavio da branim kao policajac", priča ovaj razočarani otac.
Kaže da je izrodio osmoro dece, od toga pet sinova, i svakoga učio da u vojsku treba da ide. Kad je prvog sina ispratio u vojnu službu, veću sreću u životu nije osetio.
"Veselio sam se sledećem ispraćaju, računajući da će i Pavle nastaviti slavnu tradiciju Aničića. Kad ono, država se dosetila da joj vojska više ne treba. Ovo je bruka za Srbiju, ja sam uvređen kao čovek i kao otac. Kod nas u Topličkom kraju smatra se da ako stasao momak ne služi vojsku nije kadar ni za ženidbu, ni sposoban da stvara svoju porodicu", nastavlja svoju priču Zoran Ančić.
"Ja sam policajac od 1991. godine, radio sam u Podujevu, Žitorađi i Blacu, ranjen sam 1993. godine služeći svojoj zemlji. Svaki čovek treba da voli svoju zemlju i da je brani ako bude ustrebalo. Nisam ja neki militarista, ne daj bože da bude još nekog rata u Srbiji ili bilo gde u svetu, ali svako muško mora da prođe vojsku da bi bio bolji čovek. Ja sam to očekivao i od svojih sinova, i od onog najmanjeg što je još u kolevci, ali mi se ne dade", očajan je Aničić.
Nesuđeni regrut priznaje da mu je ukidanje obaveznog vojnog roka pokvarilo planove za budućnost.
"Kad sam prošle godine ispraćao brata u vojsku, bio sam strašno ponosan i tada sam odlučio da postanem profesionalni vojnik. Ta moja odluka je postala još čvršća kada sam otišao na njegovu zakletvu. Gledao sam vojnike koji se zaklinju svojoj zemlji i poželeo da što pre budem među njima. Očekivao sam poziv za vojsku svakodnevno, jer ga je brat dobio još u osamnaestoj godini, ali meni nije stizao ni kada sam napunio 19. Hvalio sam se drugovima da ću eto i ja ove godine poći u vojsku, ali to se nije desilo. Žao mi je što sam izgubio priliku da ove godine obučem uniformu, ali ja ne odustajem od namere da postanem vojnik", kaže Pavle Aničić.
Mada nema zvaničnih podataka koliko je momaka doraslih za vojsku izgubilo šansu da je odsluži zbog ograničenog broja regruta u poslednjoj decembarskoj klasi, vojni izvori potvrđuju da je interesovanje za vojsku veće od mogućnosti prijema.
Prema njihovom objašnjenju, razlog za ovako veliko interesovanje je što je služenje vojske pod oružjem i dalje uslov za zapošljavanje u određenim državnim službama, kao i za profesionalnu vojnu karijeru.
