Došle zbog viza, ostale zbog ljubavi
U selu Bobovo nadomak Svilajnca više se čuje vlaški nego srpski jezik, što nije ništa neuobičajeno jer su gotovo 80 odsto meštana Vlasi. Ali, u ovom selu čuje se i rumunski, što nije baš uobičajeno za Pomoravlje. Ali, ni to nije neobično s obzirom na to da su se u 40 porodica od 411 domaćinstava udale Rumunke.
"Rumunke su u naše selo počele da dolaze devedesetih godina. Njih 40 udalo se za slobodne muškarce koji nisu uspeli da se ožene jer su se naše devojke udavale za gradske momke ili su s roditeljima odlazile u inostranstvo i tamo našle svoje muževe. Većina brakova naših momaka i Rumunki je opstala. Razvedeno je samo dva odsto. Reč je o ženama koje se nisu udale iz ljubavi, već isključivo iz interesa, odnosno da bi dobile vizu i boravak u Srbiji. Kad bi došle do papira, te žene su se razvodile i odlazile u inostranstvo. One druge su u Bobovu ostale zbog ljubavi", kaže Bojan Garašević, šef Mesne kancelarije u Bobovu.
Brak Julijete (40) i Milutina (53) Prlića, na sreću, nije takav. Iako je na početku bilo problema zbog različitog mentaliteta, oni su uspeli da nađu zajednički jezik. Imaju tri ćerke - Mariju, Aleksandru i Kristinu.
"Muškarcima je lako jer snajke koje su daleko od svoje rodne kuće ne mogu da pobegnu odmah kod roditelja ako izbije neki problem u porodici. A postoji i mišljenje da su oni gazde u kući i da mogu da rade šta hoće", šali se Julijeta, koja je pre 18 godina došla iz Karansebeša, grada županije Karašseverin pored Temišvara.
Kad se povela reč o tome ko je gazda u njihovoj kući, Milutin u šali odgovara: "Kažu da sam ja, ali nisam baš siguran". "Ma znate šta, žene nemaju pravo glasa bez obzira odakle su. To nema veze s nacionalnošću", dodaje Julijeta.
Za Milutina se udala, kako kaže, jer nije pijanica i zato što je dobar čovek. O tome zašto se obrela baš u Bobovu, objašnjava: "Izbegneš jedno, dobiješ drugo. Imala sam neke probleme u Rumuniji. Pokajala sam se što sam došla. Tamo sam mnogo bolje živela jer sam imala posao i bila sam u gradu. Zbog toga mi je bilo mnogo teško da naučim poljoprivredne poslove. Najteže mi je bilo kad sam shvatila da sve pare koje zaradimo opet ulažemo u zemlju i na kraju ništa ne dobijemo. Sada manje radimo na poljoprivredi, a više nadničimo".
Milutin, pak, kaže da je Julijetu oženio jer je bila mlada i lepa, a on slobodan. Pre nje nije pokušavao da se ženi, jer - nije imao vremena!
"Ne znam da li su Rumunke vrednije od naših žena. Niko se ne hvali, ali ni ne žale se", konstatuje Milutin.
Njegova Julijeta, uvek spremna na šalu, dobacuje: "Možeš da me promeniš, uskoro će vašar, pa možeš da izabereš drugu ženu".
Ana i Slađan Streinović su se venčali 1984. Ana je najpre iz sela kod grada Rešice sa 19 godina došla u Malo Crniće. Tamo se zaposlila u jednoj kafani u kojoj je upoznala prvog muža. Sa njim je rodila sina Darka. Nažalost, muž joj umro posle 10 godina braka. Pre četiri godine Ana se udala za Slađana, sa kojim ima sina Danijela.
"Pošto sam sa sela, znala sam da radim sve poljoprivredne poslove. Ništa mi nije teško. Ovde je bolje, kakva Rumunija! I Srbi su bolji i pošteniji od naših muškaraca", kaže Ana.
Mihajla, rodom iz Romana u Rumuniji, i Milorad Lazarević, električar koji povremeno odlazi na rad u Pariz, u braku su 20 godina i imaju sinove Dionisa i Marka. Ona je supruga upoznala u svojoj domovini.
Njoj se nije dopadalo što su Bobovčani imali mnogo predrasuda o Rumunima i što su mislili da su Rumunke došle u Srbiju, jer tamo nisu imale šta da jedu. Mihajla kaže da nije bilo baš tako, da je ona završila školu i da se tamo zaposlila, ali da joj je takav horoskop.
"Neki moji prijatelji došli su u Srbiju čim su granice otvorene. Ja nisam htela. Oni su upoznali Milorada i doveli ga u Rumuniju. U to vreme sam imala dečka, ali smo se nešto posvađali. Htela sam da mu napakostim i, eto, 'zaglavila' sam u vašoj lepoj domovini. U ovakvim brakovima ljubav se rađa vremenom", kaže Mihajla.
Mlađa je od svog muža 17 godina, ali kaže da se to ne primećuje i da on izgleda mladoliko jer zna da se čuva. Što se udaje tiče, kaže da ne poznaje udatu ženu koja se nije pokajala i da to nema veze da s nacionalnošću.
Pored Bobova, u kome ima najviše Rumunki, poneka je udata i u ostalim selima svilajnačke opštine. Jedna od njih je Tatjana (42), udata za Životija (55) Petrovića u Roandi. Ona je pre 16 godina iz mesta Jaši blizu ruske granice došla u Srbiju da zaradi neku paru da bi mogla da plati razvod.
"Radila sam kao konobarica u jednoj kafani kod Žabara. Životije je bio čest gost. Stalno mi se obraćao, a ja nisam znala srpski. Onda je počeo da dolazi svakog dana, iako je morao da vozi 60 kilometara. I on se razvodio od svoje žene jer je imao probleme sa njom. Radila sam samo tri nedelje, a onda sam došla da živim s njim. Venčali smo se posle dve godine i lepo nam je", priča Tatjana, koja je sa suprugom držala kafanu, koju su zatvorili 1997. godine, a sada žive od pečenjare i kluba penzionera.
Zanimljivo je da Marija Mihajla, njena ćerka iz prvog braka, i Dalibor, Životijev sin iz prvog braka, žive sa njima i da se svi lepo slažu.
"Nisam imao ništa protiv kad je otac rekao da će da dovede Tatjanu. Lepo se slažem i s njenom ćerkom", kaže Dalibor.
Rumunke sa kojima smo razgovarali kažu da se retko međusobno druže jer nemaju vremena. Pomalo im smeta što ih Srbi i dalje gledaju kao na strance, a posebno im teško pada kada im zadirkuju decu u školi. Najvažnije im je, kažu, to što imaju podršku svojih muževa i slogu u kući.
