Flaša koja je započela rat
Slučaj Đorđa Martinovića, 56-godišnjeg seljaka iz Gnjilana na Kosovu koji je 1. maja 1985. napastvovan na njivi staklenom flašom, nataknutom na štap, otvoren je posle ravno četvrt veka ćutanja, ali ne u Srbiji, nego u Švedskoj.
Tiražni list "Aftonbladet" nedavno je pod naslovom "Flaša koja je započela rat u Jugoslaviji" u tančine opisao događaj, onako kako ga je novinar Peter Kadhamar čuo od Đorđevih potomaka.
Kadamhar zaključuje: "Ono što se kasnije dogodilo nije bilo samo tragedija za porodicu Martinović. Ratovi koji su sledili sa 100.000 mrtvih i dva miliona izbeglih ljudi su direktna posledica onog što se desilo na maloj njivi".
Nesrećni seljak je tog jutra krenuo na njivu da posadi pasulj. Nekoliko sati kasnije doteturao se, okrvavljenih pantalona, u bolnicu u Gnjilanu, odakle je prebačen u Prištinu.
Šta mu se dogodilo, nikada nije istragom utvrđeno pošto se verzija srpske policije i svedočenje samog Martinovića nisu poklopili. Pukovnik Novak Martinović, načelnik mesnog Doma armije, u kome je i Đorđe radio kao čuvar, izjavio je da mu je navodno, njegov zaposleni priznao: "To sam ja uradio".
Služba zatvorila Popovićevu izložbu
|
Kao ni srpski novinari tada, tako ni švedski kolega danas nije poverovao u monstruoznu priču. Naveo je da je do tog dana Đorđe Martinović živeo srećno, kao domaćin kuće sa tri sina i suprugom Jagodinkom.
Ali se, i pored toga, prema policijskom izveštaju, "upustio u neku vrstu homoseksualne onanije, gde je grlić flaše natakao na štap, štap pričvrstio na zemlju i seo na flašu. Flaša se polomila i polomljeni delovi su kao noževi nastavili da ulaze u njegovo telo...".
Ipak, jedan policajac iz Prištine pozvao je beogradskog novinara Rajka Đurića i obavestio ga da su Albanci napali Martinovića. Đurić je požurio na Kosovo i napisao članak. Nijedan časopis nije hteo da ga objavi, jer je policijska uprava odmah saopštila da se Martinović povredio sam, sve dok se i pisac Dobrica Ćosić nije javio otvorenim pismom tadašnjem predsedniku Republike, i zatražio da istina izađe na videlo.
"Đorđe Martinović je postao simbol sveg zla koje Srbi moraju da trpe. Do tada je predmet bio zapažen i na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Tamo je Martinović ponovio svoju izjavu, da se sam povredio.
Ali, sada je slučaj bio veći i značajniji od 56-godišnjeg čoveka sa povređenim debelim crevom", zaključuje Kadhamar. Kad je pušten iz bolnice, navodi list, Martinović je dao novu izjavu da je "radio na svojoj njivi, kada je iznenada čuo da uzvik na albanskom rekao: "Držite ga!".
Izbrisan nastavak rečenice
|
Neko je stavio Martinoviću krpu na usta. Posle toga se ničeg nije sećao". Njegova porodica je potom prodala imanje u Gnjilanu izvesnom Srbinu iz Švajcarske, i preselila u selo Čitluk u južnoj Srbiji. Danas u toj kući živi albanska porodica. Tako se završava priča o Đorđu Martinoviću".
Priča je, zapravo, u to vreme tek počinjala. Peter Kadhamar objasnio je za "Vesti" zašto je baš "slučaju Martinović" posvetio pažnju:
- Moj članak je jedan u nizu iz bivše istočne Evrope o pojedincima koji su, igrom slučaja ili posle dugog i posvećenog rada, odigrali ključnu ulogu u transformaciji svoje zemlje i kontinenta - navodi švedski novinar. U Srbiji, međutim, više nema nijednog njegovog kolege koji bi razmišljao na sličan način.
Dok je za tiražni švedski list "Aftonbladet" stradanje kosovskog seljaka Đorđa Martinovića i njegove porodice 1989. neposredno odvelo ceo Balkan u ratove i patnju miliona ljudi, u Srbiji je događaj potpuno zaboravljen. Među usamljenima koji se već četvrt veka bore za pravdu i istinu, nalazi se i penzionisani snimatelj Milorad Bajić.
Njemu je Đorđe Martinović prvi put, u kameru, ispričao šta se dogodilo na njivi kraj Gnjilana, da su ga napali Albanci i, pored toga što je srpska policija držala zvanične verzije, da se Martinović sam natakao na kolac.
Svedočeći za "Vesti", Bajić kaže da je 1989. podmitio policijsku upravu u Prištini sa 500 nemačkih maraka, i tamo dobio kolac i krhotine flaše koja je izvađena iz Martinovićevog debelog creva. Dokazni materijal je prikazao u svojim dokumentarnim filmovima, "Optužujemo" i "Strah od istine" koji, osim na ponekom festivalu, nikada nisu prikazani javnosti. Danas flašu i kolac čuva u svom domu.
Srpska policija je prisilila Martinovića da lažno svedoči, priča Bajić.
- Prema nalogu Staneta Dolanca, tada člana Predsedništva SFRJ, tri srpska generala i jedan admiral pribegli su lažima samo da bi se održali navodni nalazi policije, da se Đorđe Martinović "sam povredio". Bili su to dr Vladimir Vojvodić, tada upravnik Vojnomedicinske akademije u Beogradu, generali Milan Daljević i Nikola Ljubičić, kao i admiral Branko Mamula. Strahovalo se da bi istina izazvala ustanak Srba na Kosovu protiv Albanaca. Bila je i javna tajna da je Dolanc priželjkivao da nasledi Tita - navodi Bajić.
