Popovi biju, na Boga ne misle - popadije u sigurnoj kući!
”Ne znam koliko puta sam bila u modricama. Batinanje traje punih 16 godina, bukvalno od prvog dana braka. Nazivao me je najpogrdnijim imenima, na primer “kravo smrdljiva”, a najteže mi je palo kada su i deca počela tako da mi se obraćaju. Tada sam prelomila da ih sve napustim”, priča za beogradski “Blic“ Z. P, popadija iz okoline Beograda koja je spas našla u sigurnoj kući.
I dok je van zidova kuće sve izgledalo idealno, u kući je za Z. P. bio pravi pakao. Rodila je četvoro dece i posvetila se porodici. Od muža je trpela svakodnevna fizička i psihička maltretiranja. Nije radila i nije imala nikakve prihode. Suprug sveštenik raspolagao je novcem i za sebe kupovao ljubav i poštovanje dece.
- Ne pamtim da mi se nekada normalno obratio. To obraćanje je uvek bilo pogrdnim imenima, jednostavno me nije tretirao kao ljudsko biće. On i deca su zajedno ručali, a za mene nije bilo mesta. Dok sedimo u dnevnoj sobi, podizao je zid od jastuka na krevetu kako me ne bi gledao. Tako se ponašala i njegova majka. Međutim, najviše me zabolelo kada su i deca počela da se ponašaju isto kao on - nastavlja kroz suze Z. P.
Ona nije jedina kojoj je suprug cenjen i poštovan u društvu, a kod kuće nasilnik. U poslednjih godinu dana spas u sigurnoj kući pronašle su dve supruge sveštenika, dve veroučitelja, ali je bilo i žena lekara, učitelja, direktora.
Veroučitelj - ne bi ni mrava zgazio, ali ženu bi
- Nisam znala kome da se obratim za pomoć. Supruga, koji je inače veroučitelj u osnovnoj školi, cene i poštuju svi u komšiluku. Nebrojeno puta sam čula “on ni mrava ne bi zgazio“ i sećala se šamara koje sam dobijala i nisam smela glas da pustim da ne čuju komšije. Otac mu je psiholog u Centru za socijalni rad, tako da su mi i ta vrata bila zatvorena - priča A. Đ, koja je u beogradsku sigurnu kuću stigla iz unutrašnjosti.
Sigurne kuće pune deceOd početka godine samo u sigurnoj kući u Beogradu bilo je 2.100 poziva žrtava nasilja. Neke žene su tražile samo pravnu pomoć, dok su druge u njoj pronašle skrovište od nasilnika. Trenutno je u Sigurnoj kući 28 žena i 24 dece. Osim u Beogradu, prepune su i u Smederevu, Nišu, Kragujevcu, Valjevu, Pančevu, Zrenjaninu, Novom Sadu, Somboru. |
Ne prođe dan da ne misli na svoje dvoje dece koje je ostavila kod kuće. Najteže joj pada što je mlađe dete bolesno. Za supruga kaže da je brižan otac, ali da su deca svaki dan gledala njegovo nasilje.
Deca, ali i materijalna zavisnost od nasilnika najčešći su razlog zbog čega žene godinama trpe nasilje. Izabela A. priča da ju je suprug vezivao i po celu noć terao da potpiše da je lečena u psihijatrijskoj bolnici. Posle višesatnog maltretiranja na sve je pristajala, a on je to koristio da dokaže da je radno nesposobna kako ne bi mogla nigde da se zaposli i osamostali.
- Žene su se ohrabrile i sve više njih traži pomoć. Do pre desetak godina u proseku su nasilje trpele po petnaestak godina, sada je prosek oko sedam godina. Uglavnom su to žene iz gradova, što ne znači da nasilja nema u selima, ali ne traže pomoć. Ono što je loše je to da se svi u Srbiji samo deklarativno bave nasiljem u porodici, ali su mnoge stvari ostale nedorečene u institucijama sistema - kaže Vesna Stanojević, koordinator u sigurnoj kući.
Sudovi prespori
Ono što je loše, nastavlja ona, sudski postupci i dalje traju mesecima pa čak i godinama, iako po zakonu moraju da se vode po hitnom postupku.
- I kada žrtve dočekaju da sud izrekne presudu, one su obično minimalne ili čak ispod minimuma. Kada se izrekne zabrana prilaska žrtvi, to je samo mrtvo slovo na papiru. Nasilnici i dalje nastavljaju da uznemiravaju žrtve i umesto da idu u zatvor, policija žrtvu ponovo uputi na sud i tako u krug. Na taj način nasilnicima se šalje jasna poruka “možeš da radiš šta hoćeš, ne može ti niko ništa”- zaključuje Stanojevićeva.