Sahranjen Zarubac
Nije bilo velikih reči, ni poruka. Samo prigušeni šapat okupljenih ljudi, sabranih u nevelikom dvorištu. Činodejstvovala su dva sveštenika "za oproštaj grehova i vaskrsnuće pokojnika".
Tako je, u četvrtak, u Batalagama kod Vladimiraca, ispraćen Nebojša Zarubac na svoje poslednje putovanje, udaljeno jedva pedesetak metara od očeve kuće.
- Tako je sama sudbina udesila da mi sinovljev grob bude na oku, kad mi on za života nije bio - ponavljao je nesrećni otac Miloš, i skrhan bolom priča:
- Nisam mu brojao povrede od batina, ali sam dobro upamtio jednu na vratu. Pričao sam i sa štićenicima. Tukli su ga na tri mesta u centru za odvikavanje. Prednjačili su u tome Peranovićevi ljudi, a on ga je dokrajčio. Šta god bilo, makar ga i oslobodili, ja ću ga terati dok ima duše u njemu. Teraću ga do sudnjega dana. Moj Nebojša, životom je platio da se raskrinka to Peranovićevo gnezdo zla.
Bez štićenikaDrugovi Nebojše Zarupca, a štićenici iz Centra za odvikavanje od droge, nisu bili na sahrani. Niko od njih nije ovde dobrodošao, kazao je otac pokojnika. |
Nebojša je, priča Miloš, proteklog vikenda bio kod njega, u Batalagama.
- Lepo smo razgovarali. Dogovorili smo se da završim ovu zgradicu, odavno započetu. Pola da bude deo u kome ću nastaviti automehaničarski zanat, a on - svoj duborez. Bio sam ohrabren, Nebojša je ostavljao utisak da je potpuno izlečen. Ili sam ja sam takvo njegovo stanje želeo. Oprostili smo se, obično, a on mi je rekao: "Idem da vidim decu".
Miloš govori da je Nebojša prvi put pošao za drogom, možda i u osnovnoj školi. Tada ga je, kaže, povuklo društvo i neki "tatini sinovi".
- Kada smo problem videli, bilo je kasno. Žena i ja smo se prepirali.
Nebojšina majka Milica, koja živi u Valjevu, gde je velika porodična kuća Zarubaca (360 kvadrata), nije došla na sahranu sina. Njen suprug Miloš o tome neće da govori. Kaže samo kratko:
- Zašto nije, to samo ona zna.
Nevena, mlađa sestra nesrećnog Nebojše, završila je prvi razred srednje škole a u najvećem delu svog života nosila je na plećima porodičnu muku. Bratovljevu zavisnost od droge i roditeljsku neslogu i razdvojenost:
- Pre desetak meseci, možda nema ni toliko, ja sam pozvala Centar za lečenja i sveštenika Branka Peranovića - priča nam Nevena. - Zaplakala sam: Molim vas, primite mi brata. Rešio je da sasvim okrene list. A ja želim da mu pomognem. Sveštenik je odgovorio: "Neka dođe!" Sada me grize savest.
