Ubica iz Jabukovca: "Tata, a zašto sam ja ubio komšije?!"

“Kada smo poslednji put razgovarali telefonom usred priče me iz čista mira pitao: ’Tata, je l‘ mogu ja da dođem kući?’ Ćutao sam, srce mi se steglo, ali sam mu rekao: ‘Gde da dođeš, crni Nikola? Kuku meni, kako da dođeš u Jabukovac? Gde bi ti to? Znaš li, crni sine, šta si uradio...‘ A ni dan danas ni mi sami ne znamo zašto je to uradio i sve nas redom zavio u crno...“, rekao je za beogradski “Alo!“ Petar (73), otac Nikole Radosavljevića (44), koji je 27. jula 2007. godine ubio devet komšija i ranio dvoje u selu Jabukovac kraj Negotina.

Nikola Radosavljević, masovni ubica iz Jabukovca

Neuropsihijatri su utvrdili da je jedan od najvećih masovnih ubica u istoriji Srbije pati od akutne paranoidne psihoze sa osećajem ugroženosti i stalnim umišljajem kako neko hoće da mu naudi, koji su pratile sumanute ideje o magiji, u ovom slučaju vlaškoj magiji, i on je smešten iza rešetaka Specijalne zatvorske bolnice u Beogradu. I celih pet godina kasnije samo se nagađa šta je bio okidač za njegov krvavi pir.

- Bio sam mu u poseti jedno pet puta. Isprva je samo plakao, gledao u pod, nije pitao ni za decu, majku, nikoga, nijedne nije progovarao... Zatim me tokom pretposlednje posete iz čista mira pitao, kao da se probudio iz nekog sna: “Šta ja radim u zatvoru?“ “Ubio si ljude, crni Nikola, kako šta radiš?“, odgovorio sam mu. “Koga sam ja ubio?“, nastavio je s pitanjima. Brojao sam mu poimenice svih devet ljudi. Uhvatio se za gušu, gledao me unezvereno i počeo da urla na mene: “Pa, zašto bih ih ja ubio, nisam se nikad ni sa kim od njih ni posvađao?“ Tada su stražari tražili da izađem, jer je bio uznemiren i počeo da plače - priča Petar.
 

Poslednji put bio mu je u poseti 2010, a pošto se zatim razboleo te ne sme na put, s Nikolom se Petar u poslednje dve godine čuje telefonom.

- U zadnje vreme zvuči kao da je malo bolje, kada pričamo pita obične stvari, pita kako smo, šta radimo, oko imanja, sela... Ne znam šta da kažem i za nas je te noći život stao. Ne znam, pitamo se i sami da li smo mogli nešto da uradimo da se ta noć ne desi - kaže Petar dok ga kolena izdaju. Nikolina majka Zora već na sam pomen tog 27. jula počinje da plače i izlazi ispred kuće da joj ne vidimo lice.

- Tada su nam gorele šume prethodnih noći, radio je neumorno, ali je imao i neke epizode, padao je na zemlju, tvrdio da gori, da mora da zaštiti decu, govorio mi da ne može više da izdrži, da će se ubiti. Pošto ništa suvislo nije rekao o tome šta ga pritiska, naterao sam ga da popije tabletu. Odmah sam sakrio njegovu lovačku pušku ispod krevet, a municiju u krevet i zavukao je među stvari. Bili smo sa unucima napolju kada su se on i snajka Jelena posvađali u kući. Ona je pobegla u komšiluk, a on je skočio u komšijin bunar. Sav krvav mi je rekao da je klao svinju - priča Petar.

Kada je kasnije čuo prvi hitac, odmah je pomislio da se Nikola ubio, kada je čuo drugi, palo mu je na pamet da nije uspeo iz prve, kada su usledili ostali znao je da je nekog ubio, ali ne i da su u pitanju najbliže komšije.

- Dvorište je zatim bilo puno policije. Rekli su mi: “Uđi, stari, unutra“... Kasnije sam čuo “našli smo ga“, pitao sam: “Je li mrtav?“, a ni sam ne znam koji sam odgovor više želeo da čujem... Kada su mi rekli da su ga sprečili da se ubije na našoj porodičnoj grobnici, ni sam ne znam šta sam osećao - žaljenje il’ olakšanje - zaključuje Petar.

Pet godina kasnije, život za porodicu Radosavljević, koja pre tog 27. jula nikada nije imala posla s policijom, a u komšiluku je bila jedna od cenjenijih, izgleda potpuno drugačije. Uprkos velikom imanju i nekoliko novijih kuća, Petar i Zora su se povukli u staru dvorišnu. Da popiju kafu s komšijama, zaboravili su već kako izgleda, goste ne očekuju, izlaze iz kuće samo ako baš moraju po namirnice. Njihova kuća na samom je početku ulice Albanske spomenice, a put kroz nju vodi kraj devet nadgrobnih ploča koje su istaknute na kući svakog od devet nastradalih. Na svakoj oči bode ista 2007. godina, kada je Nikola krenuo redom niz ulicu i pucao u svakog ko ga je upitao “Šta radiš to, Nikola?“.

- Razumljivo je da niko od njih neće da nas vidi. Izgubili su najbliže, šta bi njima sad značilo to što je Nikola bolestan... Shvatamo, sklanjaju pogled od nas, mi ćutke gledamo da što pre prođemo... Tako je lakše za sve nas - zaključuje Petar.

Retki rođaci žrtava u prolazu šapatom saopštavaju da će porodice stići ovih dana, a opet retki koji tokom cele godine žive u sada sablasnoj ulici Albanske spomenice ne uspevaju, zarobljeni uspomenama, ni na tren da zaborave svoje najmilije.

- Znam da je mrtav i znam da ga nema više, ali ne mogu da se pomirim s tim. Peta je godina od tad, a ja svog sina i dalje sanjam svakog 27. jula. I ovog sam ga sanjala, kao nosim nešto teško, a moj Brane mi govori: “Daj da ti pomognem, mama“. Donosi mi to do kuće i nastavlja dalje niz ulicu. Pitam ga: “Kad ćeš, sine, kući“, a on mi samo kaže: “Svratiću, majko, neko veče kući kod vas, hoću, neko veče“ - rekla je za “Alo!“ Ljubinka Badejević, čiji je sin Branislav (31) tog dana nastradao. Nikola je na nišanu držao i nju.
 

- Prala sam suđe kad sam čula nešto nalik petardi. Videla sam malog Srđana preko puta kako pada i njegovog oca Sinišu ranjenog kako leži preko njega. Moj Brane ga je pitao: “Šta radiš to, Nikola?“, a on se s puškom okrenuo prema nama. Vikala sam sinu da čučne kako bi nas mali zid zaštitio od hitaca, ali uzalud, Branislav je imao veštački kuk i nije mogao da se sagne. Pokušao je da pobegne, ali je pao kao pokošen. Nikola je sve vreme gledao ispred sebe niz ulicu - priča Ljubinka, koja dodaje da je baka Tina Petrikić, koju je tada poštedeo jer je rekla da se ne bavi vračanjem, umrla na kraju 2010.

- Tu noć ne bi mogla ni mrtva da zaboravim... Svi smo ubeđeni da je sve vreme dok je pucao zamišljao svoju suprugu i da je zapravo krenuo da ubije taštu od svog brata Aniku Čogić (62), koja mu je na kraju ulice i bila zadnja žrtva - kaže Ljubinka.

Naime, Nikola je svojevremeno proveo jedan dan u Institutu “Laza Lazarević“, odakle su ga izveli supruga i brat potpisavši papire da će ga lečiti u Austriji, gde su na privremenom radu. Tamo je otpušten iz bolnice posle tri nedelje uz propisanu terapiju. Kako su rođaci i komšije svedočili posle ubistava, žena ga je potom vodila kod vračara ubeđena da mu Anika i bratova žena vračaju.

- On i brat zbog toga nisu govorili godinama. Ista ta Jelena je te noći znala u kakvom je stanju, pobegla je od njega kod komšinice Ilinke i nije joj dala da zove policiju da joj slučajno ne bi uzeli pasoš. Da su je zvali, možda bi naša deca danas bila živa - kaže Ljubinka.