Sahranjene sestre poginule u udesu kod Požege
Takvu kolonu tuge Požega ne pamti. Toliku povorku ljudi u crnom, uplakanih, slomljenih... Svi do jednog obuzetih mišlju zašto su sestre Slađana (24) i Julijana (20) Mihajilović tako rano otišle s ovog sveta.
Barem tri hiljade duša ispratilo je juče od porodične kuće Mihajilovića u Čestobrodici do seoskog groblja Slađu i Julu na večni počinak. Porodica, rođaci, komšije, drugovi... Svi došli da devojkama, u nedelju ujutru stradalim u saobraćajnoj nesreći u Guglju, odaju poslednju počast.
Već sat vremena pre nego što će početi opelo dvorište je bilo tesno da primi sve koji su došli da podele tugu sa ocem Vidanom i majkom Milisavkom. Ako se njihova tuga uopšte mogla podeliti.
I niko nije uspevao da zadrži suze, ni sveštenik koji je govorio nad odrima devojaka.
- Ovde nestaje logika, uskoro je u ovom dvorištu trebalo da igramo kolo, umesto toga teku reke suza prema Požegi, Kosjeriću, Lučanima, Užicu. Zašto Bog ucveli ovaj dom, zašto uze ova dva cveta? - pitao je sveštenik ono što već tri dana pitaju Požežani.
Suze nad PožegomNa lokalnom groblju u Požegi u sredu će biti sahranjena Nina Petrović (21), saputnica sestara Mihajilović iz udesa u Guglju, koja je podlegla povredama prekjuče ujutru. Milan Pantelić (28), nesuđeni Slađanin muž, koji je takođe povređen u istom udesu, oporavlja se u čačanskoj bolnici. Još uvek ne zna da njegove Slađane više nema. |
- Slađo, tugo, za svadbu smo se tvoju spremali... Julo, lepoto, tek je život bio pred tobom! - kukala je neutešna familija.
Slađa nije dočekala venčanje, prethodno za 29. septembar zakazano. I Juli su snovi oteti... Tog jutra u prevrnutom džipu kod lučanskog tunela.
Nisu svi stigli ni saučešće da izjave pre nego što je kilometarska kolona krenula ka čestobrodičkom groblju. Nije se u tolikoj gužvi moglo prići ožalošćenoj porodici.
Otac Vidan i majka Milisavka stajali su kraj kovčega sa licima u šakama kraj svojih lepotica. Skrhani bolom, čas su gledali u odar, čas u zemlju, čas u prazno, kroz onaj silni svet. Deda Svetislav hrapavom, seljačkom rukom gladio je kovčege, povremeno jaukao, opraštao se od unuka...
I šumom u Čestobrodici vladao je muk dok je duga povorka prolazila. Kao da je i drveće plakalo. Samo da je neko mogao da smogne snage da digne glavu i vidi tu tugu.
