"Još imam košmare zbog Pahomija"
Jedna od žrtava vladike Pahomija, M.T (25), progovorio je konačno. Rane na duši ovog mladića ponovo su se otvorile kada je u novinama pročitao da je vladika mileševski Filaret dodelio svom kolegi vladici Pahomiju orden Belog anđela.
"Nije mi svejedno što je oslobođen krivice i što takav čovek predstavlja Eparhiju vranjsku. Pitam se da li postoji pravda, hoće li se naše priče ikad obistiniti. Kako da nastavimo da živimo ako taj život nema smisla? Milion pitanja mi navire u glavi, a odgovora nigde. Čovek koji je optužen za silovanje nagrađen je ordenom Beli anđeo, što je vrhunska sramota takozvane verske organizacije“, započeo je svoju ispovest reporteru "Alo!" mladić M. T. (25), jedan od četvorice nekadašnjih 14-godišnjaka koji su tužili vladiku vranjskog Pahomija (59) za seksualno zlostavljanje i bludne radnje nad njima. Tvrdnje mladića nikada nisu dokazane jer je sudski proces protiv vladike Pahomije zastareo.
Svesno zataškan slučaj?Opštinsko javno tužilaštvo u Vranju je 21. aprila 2003. godine podnelo optužni predlog kojim se okrivljenom Tomislavu Gačiću na teret stavljalo da je četvoricu dečaka seksualno zlostavljao neutvrđenog dana tokom leta 1999. godine, odnosno 2. januara 2000. i 2001. godine i krajem maja 2002. godine. Posle sprovedenog suđenja pred nadležnim sudovima, vladika Pahomije je u dva slučaja oslobođen odgovornosti, dok je u odnosu na druga dva nastupila apsolutna zastarelost. |
Rane na duši ovog mladića ponovo su se otvorile kada je u novinama pročitao da je vladika mileševski Filaret dodelio svom kolegi vladici Pahomiju orden Belog anđela.
"Gde je pravda, pitam se. Da li nedužni da ispaštaju njegov greh?!
Da, očigledno je tako, njegov greh ja ispaštam... Jedna noć mi je promenila pogled na život koji sam nekada posmatrao vedrijim očima, smehom. Put kojim sam hodao verujući u Boga odveo me je u pogrešnu mračnu stranu života, gde postoji samo večita patnja, košmar, teret i greh koga se i dan-danas ne mogu lako osloboditi.
Svakodnevno su mladiće presretali na ulicama, pretili, vređali i pljuvali. Porodice su se povukle u svoje domove, s malo ljudi koji su verovali u priču tadašnjih tinejdžera ostali su u kontaktu.
"Doživljavao sam pravi pakao jer su na mene neki gledali kao na ubicu. Kasnije, kada sam malo odrastao, počeo sam da izlazim i družim se sa ljudima koji su potpuno bili van te priče. Bilo je tu i devojaka, ali kako god bilo, osećam da i dalje imam neki žig na srcu, obeležen do kraja života, jer u njihovim očima vidim podozrenje", priča M. T.
Kada je saznao da je Vrhovni sud utvrdio da su u postupku koji se vodi protiv Pahomija učinjene ozbiljne greške, kao i da je sud odneo odluku o njegovom oslobađanju, osećao je veliki teret u grudima. Po sopstvenom priznanju, bio je zbunjen. Pitao se da li će pravda ikad biti zadovoljena.
"Ono što sam pričao kao da niko nije čuo, moju patnju kao da niko nije razumeo, a ja - drugi čovek koji se samog sebe stidi", kaže za "Alo!" M. T.
On je u iskazu sudu detaljno opisao pakao kroz koji je prošao kada je vladika došao u njegovu sobu u Bogoslovskoj školi. Nažalost, to sudijama u Nišu i Vranju nije bio ubedljiv dokaz. A evo šta je ispričao:
"Sve se desilo u manastiru Prohor Pčinjski. Sad kada se setim, ne mogu da spavam, jer su mi u mislima te scene koje bih rado da zaboravim. Vladika ulazi u sobu i pita me nešto kao: 'Jesi li legao?‘ Rekao sam mu da sam upravo legao, da mi se baš spava i da sam umoran. Upitao sam ga da li mu nešto treba. Prišao je mom krevetu, rekao da ne može da spava, da je umoran pošto je tek došao s puta i da želi da porazgovaramo. U tom momentu, ne sluteći šta će se desiti, slučajno sam pogledao ka vratima, gde nije bilo ključa. Vladika je legao kraj mene i počeo da me pipa i pita ovo i ono. Ja sam se branio i odgovarao, a onda sam ga zamolio da me ostavi na miru pošto sam umoran, a i ne želim da se nešto dogodi. Pitao me je da li znam da čuvam tajnu. Odgovorio sam mu da umem. Mislio sam da će mi nešto otkriti. Kroz razgovor mi je zatim predložio da se "družimo“, na šta sam to odbio ubedivši vladiku da me ostavi na miru. Nakon toga je vladika izašao iz sobe i nešto kasnije se opet vratio... Bio je i dalje uporan, navalentan, pokušavajući da me ubedi na bludne radnje, na šta sam ja zahtevao da smesta izađe iz sobe da ne bi bilo nekog skandala. Izašao je iz sobe ostavivši otvorena vrata moje sobe, a i njegove, koja je bila preko puta mene. 'Zatvori vrata za sobom‘, uzviknuo sam. Pahomije mi je u tom momentu rekao da, ukoliko se predomislim u toku noći, svratim do njegove sobe. Pomišljao sam da pobegnem jer, ukoliko ostanem, poludeću, ne znam šta će me sve snaći, očigledno je da se situacija otrgla kontroli. Nisam mogao da zaspim te noći.“
Na kraju razgovora, na koji je nevoljno pristao, rekao je:
“Želeo bih da se operem od tog greha koji mi je nepravedno učinjen. Izgubio sam veru u Boga, više ne posećujem crkve i manastire i dan-danas nemam mira kad se setim šta smo doživeli moji vršnjaci i ja. Da mi je sada ovo razmišljanje, te noći bih uzeo kuhinjski nož i zaklao bih ga.
