Zločince oslobodila i sa njima slavila

Petar Mileusnić iz Novske, kome su pripadnici Hrvatske vojske ubili suprugu Veru i ćerku Goranku i njihovu komšinicu Blaženku Slabak, a njega teško ranili, ovih dana je još jednom klonuo. Savio se od tuge, čemera i jada kad je sudija sisačkog Županijskog suda Snježana Mrkoči oslobodila optužbe za taj ratni zločin četvoricu hrvatskih vojnika - Željka Belinu, Dejana Milića, Ivana Grgića i Zdravka Pleseka.

Čudom preživeo: Petar Mileusnić pokazuje kuda mu je prošao metak

 

Petar Mileusnić skoro dve decenije traži pravdu i umesto da zločinci odgovaraju za masakr koji su počinili u njegovoj kući 18. decembra 1991. godine, u 21.45, doživeo je da Snježana Mrkoči likuje i slavi što je donela oslobađajuću presudu. Posle skandalozne presude Mrkoči je izjavila: "Žao mi je što moram da sudim našim vojnicima za zločine za koje smo bili navikli da ih je počinila druga strana, pogotovo u dane kad palimo sveće za Vukovar."
 

- Zvali me juče iz Hrvatske televizije. Kažu da bi hteli moj komentar te presude. Inače su tri puta do sada bili kod mene. Rekao sam im da ne dolaze, da mi svojim dolascima samo rane otvaraju. Šta ja više mogu očekivati od bilo koje hrvatske institucije?! Tužio sam državu zbog zločina, a ona mi zbog izgubljenog spora naplaćuje sudske troškove kao da su mi suprugu i dete ubili neki marsovci, a ne hrvatski vojnici - ogorčen je Petar Mileusnić dok za "Vesti" govori o stradanju svoje porodice.
 

Pre dva meseca država je udarila i na penziju ovog nesrećnog čoveka da bi naplatila ukupno 21.500 kuna (oko 1.400 evra) sudskih troškova. Penzija mu je 2.200 kuna tako da mu od te sume ostaje jedino za hleb, mleko i delimično da pokrije režijske troškove. Sada je potpuno sam, a bilo je u kući do rata sedam Mileusnića. Da Petrov sin Goran sa ženom i sinom, u maju 1991. godine, nije otišao u Nemačku, verovatno bi i oni završili kao Vera i Goranka. A kako je Petar preživeo 14 rana od metaka i dve rane od noža, samo dragi Bog zna. Seća se krvoprolića kao da se juče dogodilo.
 

- Žena i ja taman smo legli, a ćerka je uz sveću u primaćoj sobi razgovarala sa komšinicom Blaženkom Slabak. Odjednom je neko provalio spoljna vrata, čuli su se glasovi grupe ljudi i vrisak moje 20-godišnje ćerke Goranke. Izleteo sam iz sobe kroz vrata i ugledao maskirane hrvatske vojnike kako je tuku. Kad su me videli, jedan od njih me je uhvatio za pidžamu i rastrgao je. Zatim mi nožem probio gornji deo ruke i rasekao šaku. Bacio me na pod i počeo da me tuče. Ćerka je zanemela i sva u suzama krenula ispruženim rukama prema meni, a oni su joj ispalili metak u čelo - zastao je na trenutak Petar izgubivši dah.

Dugo je ćutao pre nego što je nastavio priču. Prigušeno jecajući sagao je glavu i prstima obe ruke čvrsto stezao lice. Pokazao je zatim i ožiljak na svom desnom obrazu. Jer kad su zločinci Petra, isečenog nožem, srušili na pod, jedan od njih ga je pritisnuo čizmom, prislonio mu cev "kalašnjikova" na obraz i opalio. Metak je Petru Mileusniću prošao kroz usta i izašao ispod malog mozga. Potom je usledila paljba po njegovom izmučenom telu.

Četrnaest metaka su mu zlikovci s leđa ispalili u telo. Koji trenutak posle ubistva Goranke, čuvši pucnjavu i viku razularenih ubica, iz kuhinje je, gde su je poslali da skuva kafu, sva izbezumljena od boli i očaja, istrčala i njegova supruga Vera, inače Nemica po nacionalnosti. Devojačko prezime joj je Bajer. Zločinci su je dočekali rafalom. Pokosili su je preko grudi. I dan-danas, na vinas pločicama u kuhinji, nalaze se ostaci tamnih mrlja Verine krvi.

Na podu još tragovi krvi: Ovde je ubijena Petrova supruga

 

- Video sam kad su nožem nasrnuli i na našu komšinicu koja je vikala da je Hrvatica, ali joj to nije pomoglo. Jedan od zločinaca joj je odsekao prst da bi joj skinuo prsten. Nisam mogao videti kako je okončan njen život, ali kasnije sam čuo da su je doslovno izmasakrirali - na izmaku snaga govori o zločinu u svojoj kući Petar Mileusnić.
 

Uvereni da su sve pobili na spratu kuće Mileusnića, ubice su krenule da pobiju njihove komšije koje su se skrivale u podrumu. Bilo ih je tamo 17, uglavnom Srba. Zločinci, međutim, nisu stigli da provale teška gvozdena i zaključana vrata jer je Petar, onako sav izranjavan, uspeo je da skoči kroz prozor i ode 100 metara dalje do vojne ambulante gde mu je pružena prva pomoć. Tamo je obavestio hrvatsku vojnu policiju o zločinu, petorica ubica su odmah uhapšena, ali ubrzo nakon toga i puštena na slobodu.

Spas u podrumu: Mesto gde se krilo 17 komšija