Čuvar srpskog vojničkog obraza

Tomislav Nešković (73), penzionisani oficir JNA i VRS , pre rata Goraždanin, a danas Višegrađanin, jedan je od onih Srba iz BiH koji će danas reći da ne strahuje ni od čega. Ima, prvo kaže, svoju penziju, zna razne zanate i ima decu koja imaju svoje porodice, poslove i stanove. Svoj vojnički obraz čuvao je, veli, od dana kad je postao komandir jedne od jedinica srpske teritorijalne odbrane u Goraždu i sačuvao ga je svih ratnih godina kad je bio u komandi nekih drugih srpskih vojnih jedinica na ratnim položajima oko Drine.

Toma sa maketom svog sela

- Moj vojnički obraz je potpuno čist i ja sam srećan zbog toga. Takođe, niko od mojih vojnika, saboraca nije optužen za ratni zločin. Posle svega, ja danas idem u Goražde, viđam se sa nekim starim poznanicima i prijateljima, Bošnjacima.

Ničega se ne libi

Nikad mi niko od njih nije prebacio neku lošu reč zbog mog učešća u ratu. Kako god sve to nekome zvučalo, ja se ponosim time. Međutim, ima tu i nešto drugo - zastaje

Tomislav i daje jedan od odgovora na pitanje šta sve može sačekati povratnike, ili jedan od odgovora na pitanje - zašto se neki ljudi ne vraćaju kući.

- Uprkos svega, nerado idem u rodno Goražde. Plašim se - znate čega? - pita starina Tomo koga smo zatekli onomad, u Višegradu, kako veštinom profesionalnog mesara obrađuje svinjske polutke.

- Plašim se, dok idem ulicom, pojaviće se neki bezobrazni klinac koji će za jednu pivu ili paklicu cigareta od neke lokalne barabe ili ekstremiste ponišaniti prstom na mene i reći: "Eno Toma, eno četnika, eno ubice..." Razumete li me?

Ne plašim se ja da će me rulja linčovati na ulici, nego se plašim da će me taj klinac, rođen tokom ili posle rata, povrediti, da će pljuniti na moj vojnički obraz!