Greh zbog sramote

Maloletna majka vanbračnog deteta pod pritiskom rodbine ostavila je bebu u porodilištu i pobegla, a sada na sve načine pokušava da je pronađe

 U mravinjaku kuća na padini barskog naselja Šušanj nije tako teško naći kuću Radojke Rade Raičević, Bjelopoljke koja je u grad pod Rumijom došla i skrasila se pre više od 30 godina.

Svi je, doduše, bolje znaju po nadimku Beka nego po krštenom imenu, ali se ipak, po kazivanju meštana, krivudavom, strmom uličicom lako stigne do njenog nevelikog, lepo i toplo uređenog doma, iz kojeg se kao na dlanu vidi ceo grad i beskraj morske pučine.

Toplinom i dobrodošlicom zrače i njene krupne, tamne oči, a na voštanom licu, na kojem su vidljivi tragovi 58 godina mučnog života, još su jasni obrisi negdašnje lepote:

JEDINA USPOMENA NA ĆERKU: Radojka Raičević

- Ja više od 30 godina tragam za svojom vanbračnom ćerkom Nadom koju je, mimo moje volje i znanja, usvojio neki francuski bračni par. Ako je živa, ona sada ima 38 godina i živi u gradu San Malo u Bretanji, luci u istoimenom zalivu.

Kako je do sada sve bilo uzaludno, po nagovoru moje sestre od strica Božane Vilimonović, koja živi i radi u Nemačkoj, odlučila sam da se obratim i redakciji "Vesti" da bi moja priča doprla i do nekih francuskih novina, pa i do Nade, ili, možda, do nekoga od naših ljudi koji tamo žive i mogu mi nekako pomoći...

Izgovorila je to mirno, suvim, odmerenim, odlučnim i sigurnim glasom, bez grča i drhtaja, zastala za trenutak kao da pribira snagu u mršavom telu, a onda je potekla setna i nevesela priča, koja još jednom potvrđuje onu čuvenu Andrićevu misao da je među lepim ženama najmanje srećnih žena.

Ljubav prema bekriji

- Ja sam najmlađa od troje dece Blagoja i Jelene Raičević iz sela Ujniče pored Grančareva, sedam-osam kilometara udaljenog od Bijelog Polja. Otac, nekad je radio kao policajac, posle kao šumar, odluči da se preselimo u Sutivan na periferiju Bijelog Polja. Tu pored magistrale kupili su plac i započeli kuću.

Najstarija sestra Zorka je već bila udata i ostala da živi u Grančarevu, brat Dragomir tek pristao, a ja završila osmi razred - imala petnaestak godina, ali radila kao momak, po ceo dan pripremala i dodavala malter, blokove, crep, građu.

- Kako nije bilo uslova da nastavim školu, kupiše mi prvo mašinu za šivenje i ja brzo naučih da šijem. Posle i za pletenje - svaki dinar je bio važan, valjalo je završiti kuću. Još nisam bila punoletna kad sam se zagledala u komšiju Andriju - Ćaka Lalevića. Bio je znatno stariji i iskusniji od mene, imao iza sebe već jedan neuspeli brak.

Bio zgodan i naočit, šarmantan, pomalo bekrija, ludovale za njim i druge devojke, ali, barem se meni tako činilo, pored mene nije mario za druge. Bila je to ona fina, tajna ljubav - poštari nam bili moja sestra od strica Božana i rođak mi Rade Raičević, tada još bio dete.

- Nekako baš u to vreme ja jednog leta odem u Bar da radim na nekom kiosku. Da li je ta odvojenost učinila svoje, daleko od oka, daleko od srca, ili je on stvarno bio takav, tek kad sam se u jesen vratila, on se već bio ponovo oženio, ali ni po koju cenu nije želio da prekine vezu sa mnom. Pričao mi je da su ga njegovi na silu oženili, da će se on ponovo razvesti i oženiti mene, a ja luda i neiskusna, nisam videla dalje od nosa, verovala mu bezgranično.

- Otrežnjenje je došlo kad je bilo kasno. Kad sam jednog dana shvatila da sam trudna, da nosim njegovo dete, brzo sam mu, izbezumljena od straha, napisala pismo i kazala šta mi se desilo. Usledio je grom iz vedra neba. Odgovorio mi je da nema s tim ništa, da dete nije njegovo i da se snalazim sama kako znam i umem.

Obračun očevim pištoljem
 

- Tog trenutka su se srušili svi moji snovi i za tili čas se velika ljubav prema tom momku pretvorila u mržnju i prezir i smislila sam paklenu osvetu. Po Radu sam mu poslala poruku da se uveče vidimo na jednom našem tajnom sastajalištu. Onda sam ukrala očev pištolj i smislila da ubijem prvo njega, a onda i sebe. Da li je osetio opasnost ili nije imao hrabrosti da mi pogleda u oči, tek nije došao na taj naš poslednji sastanak i posle je dugo izbegavao susret sa mnom.

- Moja agonija je potrajala punih sedam meseci. Sem njega i mene niko drugi nije znao kakvu tajnu krijem. Čak ni moja majka, za veliko čudo, nije osetila šta se sa mnom zbiva, kakvu dramu preživljavam. Bila sam visoka, krvnički sam se stezala i odećom vešto prikrivala trudnoću sve do sedmog meseca, a onda sam otišla u Mojkovac kod tetke, očeve sestre, i tada se sve saznalo.

- Danas je teško i zamisliti kakav je to šok i šamar bio za svu moju porodicu, kako je to odjeknulo u jednoj maloj, primitivnoj sredini, pogotovu zato što sam važila za smernu i ozbiljnu devojku. Otac i brat mi, istina, ni tada niti ikada kasnije nisu ni reč progovorili, ali zato jeste majka i posebno sestra i zet - njihova je bila presudna da ja zbog porodice, zbog sebe i svoje budućnosti, moram pobeći iz porodilišta i ostaviti dete...

Susret u Vrbasu

- Te studene februarske noći 1973. sa pet kopči i još krvareći, pobegla sam iz porodilišta. Znala sam samo da je devojčica, ali nisam stigla ni da je zadojim i to je ono što mi je najžalije, s tom ranom ću umreti. Otišla sam u Berane i sakrila se kod jedne babe, majčine rodice, a posle sam doznala da su babice maloj dale ime Nada i da je poverena jednoj sirotinjskoj muslimanskoj porodici.

Ja sam otišla iz Bijelog Polja u primorje. Nekako sam se zaposlila kod Julke Vlahović, koja je imala hotel u Mišićima. Sve sam poverila toj dobroj i plemenitoj ženi, koja je imala jake veze i koja je, uz pomoć tadašnjeg predsednika opštine u Bijelom Polju Radivoja Šćekića uspela da izdejstvuje da se mala prebaci u dom za napuštenu decu u Bijeloj.

- Tu sam nekoliko puta išla da je vidim, ali je ona tada još bila mala i, naravno, nije ni pojma imala da sam joj majka. Ja, naravno, tada nisam imala nikakvih uslova da je uzmem jer sam i sama živela od danas do sutra u potrazi za stalnim zaposlenjem.

- Četiri godine kasnije otišla sam u Vrbas kod rođaka sa idejom da završim daktilografski kurs i steknem kakvu-takvu kvalifikaciju i tako dođem do nekog stalnog posla. Tu sam srela Bogdana Kovijanića iz Zrenjanina i odlučila da se udam za njega. Sve sam mu ispričala sa idejom da malu uzmemo iz doma i podižemo je zajedno sa našom decom ako ih budemo imali. On je sve to lepo i razumno prihvatio, ali se njegova majka do groba sa tim nije pomirila.

Od buvljaka do građevine

- Na moje insistiranje preselili smo iz Vrbasa u Bar, sve u želji da budem što bliže Nadi, ali nekako baš u to vreme doznala sam da je nju usvojio neki francuski bračni par i da je sve obavljeno u Bijelom Polju, bez mog znanja i pristanka. Sve to se dogodilo nekako uoči samog katastrofalnog zemljotresa koji je u aprilu 1979. godine zadesio Crnogorsko primorje. Ni pre toga nismo imali ništa, a posle zemljotresa pogotovu...

- Od šatora do šatora, od jednog do drugog podstanarskog ćumeza, od nemilosnih gazda do još nemilosnijih opštinskih birokratija, podizala sam decu Sašu i Sanju, koje sam dobila u braku sa Bogdanom. Obijala sam po buvljacima Italije, Turske, Novog Pazara... Tražila jeftinu robu koju bi preprodala malo skuplje, preprodavala voće i povrće po pijacama...
- Izdržala sam u braku 19 i po godina i kad sam shvatila da tu više nema sreće, odlučila sam da sve to prekratim i krenem svojim putem. Pojavili su se bogati Rusi i šakom i kapom kupovali manje kuće. Ja bih kupovala plac i izgradila kuću, uglavnom u Baru i Sutomoru. Tako osam puta.

Nije lako jednoj sredovečnoj ženi da se aka sa dozvolama, projektima, izvođačima, ali me nevolja učila i uspevala sam da izađem na kraj i sa krvopijama u opštinskoj administraciji i sa svakovrsnim inspekcijama i sa nepouzdanim majstorima. I isplatilo se: i ćerki i sinu sam kupila po stan. Za sebe imam ovu kuću i još dva stana - jedan u Baru, drugi u Podgorici, koje izdajem i obezbeđujem sebi penziju. Završavam još jednu kuću... Sad me najviše pritiska briga da li mi je Nada živa i da li ću dočekati dan da je vidim...