Izbegli Srbi gladuju u Arizoni

Porodica Žmirić je jedva nekako skupila novac za avionske karte i vratila se iz američkog grada Feniksa u rodne Miranje Gornje u opštini Benkovac. U glavnom gradu Arizone našli su se praktično na ulici. Najpre su svi za rad sposobni članovi porodice bili zaposleni, a onda svi odreda zbog ekonomske krize ostali bez posla, kao većina izbeglih Srba u Americi, kako tvrdi Dušan Žmirić koji se u izbeglištvu oženio Amerikankom Samantom.

Tamo im se rodilo petoro dece Kasandra (7), Kristina (6), Dijana (5), Dušan (3) i Aleksandar (1). Ovaj mladi bračni par dobiće krajem ove godine još dvoje dece jer Dušanova supruga nosi blizance. Sa njima žive i Dušanovi roditelji Vukadin i Davorka.

Ne žale za Amerikom: Porodica Žmirić

- U Feniksu u Arizoni živi oko 30.000 Srba izbeglih iz Bosne i Hrvatske. Siguran sam da bi ih se ovog momenta kući vratilo najmanje 10.000 kada bi imali novac za avionske karte. To je prava tragedija koju tamo doživljava naš narod. Ljudi preko oglasa mole da im neko pokloni barem malo hrane da bi preživeli. Koliko se samo naših ljudi tamo ubilo zbog nemaštine -govori Dušan za "Vesti" o američkom životu srpskih izbeglica.

Vukadin i Davorka su se u aprilu ove godine prvi vratili u Miranje Gornje. Miloš je sa četvoro dece došao početkom maja, a Samanta sa najstarijim detetom zbog završetka školske godine krajem juna. Ovog momenta njih devetoro živi od tzv. zelene karte koja svakom članu porodice omogućava mesečnu finansijsku pomoć od po 550 kuna (80 evra).

Takvu pomoć im zakon garantuje šest meseci, a potom će Žmirići od februara iduće godine za svako dete dobiti dečji dodatak koji iznosi nešto više od 250 kuna (35 evra), a odrasli članovi familije socijalnu pomoć od po 550 kuna. Na taj način im je obezbeđeno i zdravstveno osiguranje.

Selo Miranje Gornje ima plodnu zemlju, kakvi su uostalom celi Ravni Kotari u severnoj Dalmaciji, tako da su do te porodice brzo po povratku iz izbeglištva počele da stižu informacije o velikoj potražnji za poljoprivrednim proizvodima na zemlji bez veštačkog đubriva. Bilo je čak sa te strane i direktnih kontakata sa tom porodicom zbog dogovora o proizvodnji određenih poljoprivednih kultura. Dobili su Žmirići i pouzdanu informaciju o unapred prodanoj proizvodnji brojnih poljoprivrednih domaćinstva u Ravnim Kotarima, među kojima je sve više i povratničkih.

- Šta nam to vredi kad nemamo čime da obrađujemo zemlju. Kad bi nam neko pomogao da za prvu ruku kupimo barem frezu za obradu zemlje. Košta oko 8.000 kuna, ili 1.100 evra. Najmanje dve tone krompira bih mogao da proizvedem. Koliko samo paradajza, paprike, luka... Mogu ponovo i vinograd da posadim. Ima ovde pod zemljom i dosta vode, pa bih iskopao bazen i navodnjavao tu zemlju - govori Dušan o investiciji koja njegovoj porodici život znači i za koju ovog časa nema novca.

Obnova kuće iduće godine

Bez obzira na to što su na socijali, Žmirićima je ovog momenta najveći problem krov nad glavom. Njihova kuća je pretrpela ogromnu štetu tako da žive u prizemnici u kojoj su nekada stanovale bivše generacije te porodice. Nekako su pokrpili taj objekt koji za njih sigurno nije konačno rešenje. Trude se i da bivšu štalu osposobe za stanovanje. Vukašin i Dušan je sami svojim rukama obnavljaju. Nadaju se da će u tome uspeti do zime jer će im kuća biti obnovljena tek iduće godine.

Deca ne znaju srpski jezik

- Deca nam slabo znaju srpski jezik. Nije bilo u Americi prilike da ga nauče. Radili smo, mučili se, kako bismo nekako preživeli. Ko je tada mislio na jezik iz zavičaja. Ali će ga sad naučiti. Kao i ja, nadam se - optimistična je Samanta kada je reč o budućem statusu srpskog jezika u njihovoj familiji.

Da je više koza

- Ko god ovde dođe pita me kako to da sam iz američke Arizone došla ovde da čuvam koze? Pa ni ja tamo više ništa nisam imala. Samo da je više koza od ove dve koliko ih sada imamo. Takođe i ovaca jer i njih imamo samo dve - smeje se Samanta dok govori o takvim promenama u svom životu o kojima nekada nije ni sanjala.