Verenici na dnu jame

Jedna misterija je rešena. Posle tačno 41 godine i 15 dana, definitivno je jasno da Tomaš Kankaraš, 32-godišnji policajac, rodom iz sela Javljen u Goliji, i njegova devet godina mlađa verenica Milka Aligrudić iz zetskog sela Balabani, nisu među živima, pošto su njihovi posmrtni ostaci nađeni na dnu 35 metara duboke jame zvane Golubnjača, udaljene kojih 700-800 metara od Tomaševe rodne kuće.

I dok patolozi Medicinskog centra u Podgorici i forenzičari instituta iz Danilovgrada analiziraju posmrtne ostatke i predmete nađene u jami, tragični epilog ove dugotrajne zagonetke otvara nove misterije.

A sve je počelo u nedelju, 27. jula daleke 1969. Dva dan pre toga, Tomaš, najstariji od četiri sina uglednog Petra Kankaraša, u tom trenutku komandir straže u nikšićkom zatvoru, došao je u posetu svojima, na katun Stozi u Goliji, sa verenicom Milkom Aligrudić iz poznate zetske porodice.

Poslednji put viđeni 27.jula 1969: Milka i Tomaš

Razglednica iz Francuske

- Ostali su kod nas na katunu dva dana - seća se Stevan Kankaraš, jedan od trojice još žive Tomaševe mlađe braće. - U nedelju je trebalo da idu u Nikšić jer je Tomaš morao u ponedeljak na posao. Ja sam pre njih krenuo s katuna u prodavnicu na Krscu, dogovor je bio da ih sačekam kod kuće u Javljenu.

Kako se nisu pojavili u dogovoreno vreme, krenuo sam na katun uveren da ću ih negde na putu sresti. Oni su, međutim, krenuli malo ranije, u selo stigli već negde oko podne, svratili nakratko kod našeg komšije Marka Bjelice i odatle se zaputili da čekaju autobus iz Gacka za Nikšić.

Tu im se gubi svaki trag. Već sutradan, 28. jula, kad se Tomaš nije pojavio na poslu, počela je potraga. Prebiskana je svaka stopa, ali nije nađen bilo kakav trag.
Po sećanju Petra Kankaraša, poznatog podgoričkog advokata, Tomaševog bliskog rođaka, koji je u to vreme radio kao policijski inspektor u Titogradu, pojavilo se nekoliko lažnih tragova koji su istragu usmerili u pogrešnom pravcu.

- Najpre je jedan, tada mladi, čovek iz Golije, koji je živeo u Nikšiću, tih dana nekome kazao kako je tobož u ponedeljak, 28. jula 1969, pratio majku na autobus za Goliju i blizu stanice sreo Tomaša. Sve to je ponovio i pred policijom, precizno opisujući njegovu kariranu košulju sa crnom kragnom.

Malo potom, po sećanju Petra Kankaraša, na adresu inženjera Vukote Kankaraša je iz Francuske stigla jedna razglednica. Iako je potpis bio nečitak, sadržaj je neodoljivo upućivao na zaključak da je to pisao Tomaš. Policijski grafolozi su utvrdili da to ipak nije njegov rukopis.

Od tog trenutka su počele da se množe sumnje da su Tomaš Kankaraš i njegova mlada verenica klisnuli preko granice, a razlog više za takvu sumnju bilo je i to što je ona u to vreme imala tri brata koja su živela u Francuskoj. Uz to, on je, sem studija na Višoj upravnoj školi u Sarajevu (ostao mu je bio još samo jedan ispit), predano učio strane jezike, a solidno je mogao da se sporazume na pet-šest jezika. To je prihvatila i njegova rodbina koja je godinama iščekivala da se oni odnekud jave.

Zlatni prsten s inicijalima

Konačno, 11. avgusta ove godine, u Goliju je banula međunarodna ekspedicija speleologa iz Srbije, Makedonije, Slovenije, Austrije i Francuske, koja je istraživala jame i škrape u ovom surovom predelu između Nikšića i Gatačkog polja. Neko im je kazao i za skoro zaboravljenu jamu Golubnjaču, tridesetak metara udaljenu od puta Nikšić - Gacko. Troje speleologa se spustilo u jamu 11. avgusta popodne. Vratili su se sa zaprepašćujućom pričom da su na dnu jame naišli na dva relativno sveža ljudska skeleta.

O tome su odmah obavestili dr Draga Perovića, svoju "vezu" sa Golijom, a ovaj istog časa alarmirao policiju i rodbinu Tomaša Kankaraša. Dva dana potom u jamu su se spustili pripadnici gorske službe spasavanja Planinarskog društva "Javorak" iz Nikšića uz asistenciju krim-tehničara i istražnih organa. Nakon nekoliko sati izneli su iz jame posmrtne ostatke.

Od speleologa smo saznali da je skelet Milke Aligrudić ležao u siparu na oko dva metra više i bliže otvoru jame. Pored su bili sasvim očuvani ostaci njene odeće i obuće i njena tašna. Nađen je i njen zlatni prsten sa inicijalima M. A, a na potiljku njene lobanje je bila primetna rupa od metka.

Skelet Tomaša Kankaraša u tamnobraon pantalonama i kariranoj košulji, ležao je oko dva metra niže, ali na njemu nije bilo lobanje. Za sada je neizvesno da li je lobanja sasvim smrskana pri padu sa visine od 35 pet metara i kosti vremenom istrulile ili je njegovo truplo dospelo u jamu bez glave.

U odgovoru na to pitanje verovatno se krije i ključ misterije - da li je u pitanju svirepi zločin ili krvavi epilog neke drame koja se tu odigrala između verenika - da li je on, možda, zbog nečeg, tu nad jamom njoj oduzeo život a potom presudio i sebi.

Činjenica da su oboje nađeni u jami, da je pištolj bez šaržera, da u bližoj okolini svojevremeno nisu nađeni nikakvi tragovi, čini se, nedvosmisleno upućuju na zaključak da su oni zverski likvidirani negde drugde, a potom, možda kad je prestalo pretraživanje terena, doneti i bačeni u jamu.

Za početak, možda jedan od čvorova od kojeg treba krenuti predstavlja i glasno razmišljanje jednog od braće Tomaša Kankaraša:
- Možda je on kao policajac znao nešto što nije smeo da zna!