Ne bih dao Borike za Amsterdam

Borike, pitoma romanijska zaravan, vazda su bile pune konja vranih, po livadama razigranih, ali i junaka, onih gorštaka što se tokom cele godine rvu sa bukovim i borovim stablima, a onda, kad dođe Ilindan, banu pred svoju romanijsku lepoticu, crkvu Svetih apostola Petra i Pavla i uhvate se u široko kolo, pored neke plavuše ili garavuše...

Tako je bilo i prekjuče. Ceo dan su gorštaci odnekuda stizali na Borike gde se održavao tradicionalni Ilindanski sabor, ili, kako su ga mnogi krstili, najveći vašar na Balkanu. A stizala je i neka vašarska raja iz Rogatice, Višegrada, Han Pjeska, Vlasenice, Sokoca, sa Pala, pa i preko Drine, pa i dalje, sve do Nemačke i Holandije, Australije i Kanade...

Sitnije, sitnije: Ispred Crkve svetih apostola Petra i Pavla igralo se kolce

- Ko cele godine prijatelja traži i ne nađe ga, ovde će sresti. Koji momak devojke nema, a vreme mu je za ženidbu, ovo mu je poslednja šansa, ko dužnika mesecima juri, na vašaru mu ne može pobeći - reče Dobrimir Kavac, vlasnik šatre "Romanija" , usput, dodade i jednu svoju, reklamnu: "Ko se mlade jagnjetine nije najeo, ili koje se mnogo uželeo, neka bane na Borike".

U kasno popodne, ispred crkve već je počelo da se širi poznato romanijsko kolo, nastalo tako što kolovođa plati muzici da mu sviraju, a onda se, do kolovođe, najpre hvataju cure, pa njegovi jarani, pa ostali, ko stige...

Igra kolo u ritmu čuvene "Gare", a pevač Veljo Vasiljević iz Holandije, bivši Goraždanin, ne prestaje da peva...

- Jedva čeka da mu žena krepa, da se lola svastike dočepa... - peva Veljo, pa priča kako više voli Borike nego Amsterdam, kako bi na Borikama pevao ceo život, kako pored Drine ima lepših cura i momaka nego bilo gde i kako tamo čita "Vesti", pa opet peva:

- Vidi ti se na očima seko, da bi htela da idemo preko, lepo ti je uz tarabu seko, srce kuca a taraba puca...

A srce je pucalo od sreće i Milivoju Dobriloviću iz Nemačke što je ponovo na rodnoj Romaniji, sa sestrom Koviljkom koja živi u Srbiji i bratom Ratkom koji je davno odlučio da ostane na Romaniji.

Dok je Milivoje širio ruke i objašnjavao kako se raduje svakom novom susretu sa Romanijom i svojima, ispod jedne šatre opet se čuo stari ritam i novi stih:
- Ja sam iš'o i opet ću ići, tuđoj ženi pa šta bude meni, volim plave crne i garave, smeđe, riđe i sve što naiđe...

Malo dalje, pod jednom šatrom, jedan drugom su zdravili stari Romanijci Branko Đerić i Mirko Marković, počinjući svoje priče od poslednjih ratnih dana na Romaniji. Ali, onog rata, "prethodnog"...

- Romanija je nahranila pola Bosne i Srbije. Ja sam u trinaestoj godini počeo da izvlačim drvo... - reče Mirko.

- Ja u dvanaestoj! - dodade Branko.

Kad, u neki čas, ispod jedne šatre zagrme: "Čujte Srbi, naša braćo draga, evo Mitra stigao iz Haga"...

Haški osuđenik, Mitar Vasiljević iz Višegrada, koji je odslužio desetogodišnju zatvorsku kaznu i nedavno se vratio kući, reče da je tamo, u Sheveningenu, često sanjao Borike.

- Ljudi, hoće srce da mi pukne od sreće što sam ovde, među svojom rajom, među svojim narodom... Za mene je Hag prošlost. Tamo sam ostavio deset godina, ostavio dobrog prijatelja Dragoljuba Ojdanića. Ovde su me lepo dočekali moji ljudi, moja braća, moja porodica. Danas sam srećan i ne plašim se nikoga... Verujte, meni se i mnogi muslimani u Višegradu javljaju na ulici, pozdravljaju me kao bivšeg dobrog prijatelja, komšiju, zovu me na kafu, na rakiju - pričao je Mitar i dodao kako su mu "Vesti" u Hagu, a kasnije i u zatvoru u Austriji, bile najdraže novine.

- Od Topole pa do Ravne gore, ljubio sam curice do zore, kaži baba de unuka spava, da baraba kuću ne obara - grmelo je ispod borova stoletaša, kolo se širilo, a u kolu svega, za svakoga.

S prvim mrakom, sve okolne livade već su bile zakrčene vozilima. Do crkve i kola se skoro nije moglo prići. Počela je i svojevrsna licitacija: ko da više - vodi kolo. Sevali su "evrići" na sve strane. Jedan brkati delija je izvadio jednu, pa drugu stotinarku... Onda je poveo kolo, a iz publike je izletela crnka duge kose i kratke suknje, uhvatila se do kolovođe... Pevač se u trenu setio:

- Evo brke koji voli mrke, kafe piti a ne šećeriti, u šta si se zagledala mala, u čičine velike brčine...

I tako je, to, bilo sve do kasno u noć, ili rano ujutro. Dok Gara nije prilegla... A pive i kruške nestalo.



ant
Prvi delija
Tokom sabora održano je i nekoliko tradicionalnih sportskih disciplina, a među njima i najpopularnija - bacanje kamena s ramena. Kamenčinu, tešku deset kilograma, najduže je bacio (10 metara i 70 centimetara), Rogatičan Radoš Vujić. Svi su mu čestitali, i protivnici i navijači, a pogotovo navijačice.
- Hvala svima, a najviše curama što su me bodrile. Pokušaću svima da se odužim. I curama, posebno! - naglasio je prvi vašarski delija.