Starac čuva napušteno selo

Čađave, u šipražje zarasle zidine, visoko u brdima između Bratunca i Srebrenice, desetak kilometara od sela Fakovići, bez reči govore - i ovde je nekad bilo života. - Pođite sa mnom da vidite gde i kako ljudi žive - u vrelo julsko podne pozva nas sveštenik Mile Jovanović.

Nakon sedam kilometara truckanja po propalom makadamu, dočeka nas urušen drveni most.

- Dalje moramo peške, još jedno tri kilometra - objasni sveštenik.

Šumska staza gotovo i da se ne primećuje od trave i drveća u koje je zarasla. Nekada je, kažu, tu bio put, širok. Na njemu se svakodnevno čula graja dece koja su iz zaseoka Mlečva išla u školu u Fakoviće. U poslednje tri godine, tvrdi sveštenik, njime niko kročio osim troje Stjepanovića i on kada sveti vodicu.

Zbog dugog jezika Dragoslav ostao bez penzije

- Pre tri godine umro je brat Dragoslava Stjepanovića (83) kod koga idemo i tada su ljudi išli na sahranu. Od tada više niko sem mene, njega i njegove dvoje dece, Jovanke i Dragomira ovde nije dolazio - veli Jovanović.
Blag povetarac, visoko u brdima, pomešan sa žuborom potoka i cvrkutom ptica, sve je što se može čuti i osetiti. A onda, usred pustoši, pred nas iskrsnu dvoje jarića.

- To Dragomir pusti koze da pasu i samo ih uveče nađe i zatvori - reče sveštenik.
Na proplanku, zarasle u drveće i korov, zidine porušenih kuća. Čini se da još uvek odzvanja lavež pasa, da se čuju zvona stoke koja pase po seoskim livadama, graja dece i dozivanja komšinica.

Preživljavaju sa 25 evra

- Posle ovog nesrećnog rata nudili su nam da budemo u alternativnom smeštaju u Fakovićima, da živimo kao izbeglice, ali šta tamo da jedemo, od čega da živimo? Kažem ja njima, ne, idemo mi u selo. Slobodanova kuća nije bila porušena, sinovi su mu u Šapcu, i oni mu dozvole da živim u njihovoj kući. Imam šest koza, desetoro jarića, kokoške, poseje se nešto bašte, i nismo gladni.

Od prihoda, Stjepanovići imaju tek 49 maraka (24,5 evra ) socijalne pomoći, što teško da je dovoljno za brašno, so i šećer.

Sve do 27. juna 1992. godine, ovde je bilo srpsko selo od pedesetak kuća. Danas, čitava je samo jedna, Slobodana Jovanovića, ispred koje nas dočeka Dragoslav Stjepanović.

- Evo, brao sam malo gljiva, lisičarki, pa ih sušim. Nabrao sam dva džaka, još da ih snesem u Bratunac i prodam. Dve marke plaćaju po kilogramu. To što zaradimo na gljivama dam za brašno. Ali me više košta da mi neko brašno doveze do onog mosta kojim ste prešli, nego što ga platim - umesto pozdrava reče starina željan razgovora.

Donacije i struja zaobilaze Srbe

U domu Stjepanovića nakon rata još uvek nije zasijala sijalica, iako dalekovod prolazi kroz njihovo dvorište.

- Bili su ovde neki stranci, donatori, nešto gledali, merkali. Provedoše kasnije i struju iz Fakovića do sela iznad nas, Poznanovića, iz kojih je bivši načelnik opštine Srebrenica Abdurahman Malkić. I, eto, struja prođe pored nas, al' u našu kuću je ne dovedoše - žali se deda Dragoslav.

Isto tako bezbroj puta je predavao zahtev za donaciju da mu se obnovi kuća, ali nikada nijednog odgovora. U susednim Poznanovićima sve su kuće obnovljene, iako služe kao vikendice. U Mlečvi nije nijedna.

Nudi nas hladnom izvorskom vodom koja izbija odmah pored kuće i počinje priču:

- Bio sam u srebreničkoj jedinici, u okviru Šeste šekovačke brigade. Borili smo se sa ustašama ovuda i jednog dana mene pita komandir jesam li pismen. Kažem da jesam, da sam završio četiri razreda osnovne škole i pošalje ti on mene u jedinicu za vezu u Beograd. Tu sam izučio i Morzeovu azbuku.

- Kako to da nikada nisi imao posao, platu ili neku penziju na osnovu učešća u ratu? - pitamo ga.

- E, moje dete, vazda sam mrzeo nepravdu i bunio se protiv nje, i to me koštalo. A nepravde je bilo i u onaj vakat, i u partizanima i posle. Prvo smo ti se mi pobunili ovde u Srebrenici protiv naših komandira, muslimana, jer njihovi su konji jeli bolje nego mi. Jedan Vuković i ja digli bunu i sazvali zbor zbog toga. Kad sam izašao iz vojske, u kući nas je bilo 20 čeljadi.

Brine o bolesnoj ćerki i sinu

U osamdeset i trećoj godini Dragoslav je još uvek hrani ćerku Jovanku i sina Dragomira, koji se bliže šezdesetoj. Jovanka je, tiho prozbori, duševni bolesnik, a ni Dragimir nije baš dobro.

- Ko zna gde su, lutaju tu negde po šumi - kaže dok smo sedeli i razgovarali ispred njegove trošne kuće.

Moj otac, njegova tri brata i deca. Ali, sva je zemlja bila na jednom bratu i oni ti nama oteše agrarnom reformom 88 dunuma zemlje. Hteo neki Turčin da kupi tu zemlju, ali mu ja ne dadoh. Gde on da uzima ono što je moje?! To me baš naljutilo, da nisam hteo u partiju, niti sam bio komunista - pripoveda starina.

A onda dođoše izbori sa dve kutije.

- U Fakoviće su doveli Miloša Vilotića, upravnika zatvora iz Zenice, koji je odavde, iz ovog sela, da čuva te kutije, onu za koministe i onu ćoravu protiv njih. E, kad su mi oteli zemlju, ja ti onu kuglicu ubacim u ćoravu kutiju, a ona zveknu samo tako, sve zaječa. Čuli i oni iz komisije, jasno im gde sam ubacio kuglu, i kažu mi: "Mi tebe moramo upisati u ovu svesku." Ma, velim, upisujte gde hoćete - pomalo vragolasto, priča starina.

- Prva žena Ljeposava umrla mi je nakon porođaja, a odmah za njom i dete. Onda sam oženio Vidosavu i sa njom dobio dvoje dece. Imali smo lepu, veliku kuću, nije se loše živelo, ali dođe i ovaj nesrećni rat. Orićevi sve popališe i uništiše čitavo selo. Kad su nekoliko dana ranije sve pobili u Ratkovićima, mi smo sišli u Fakoviće, a kad udariše i na naše selo, pobegli smo čamcima u Baćevce, u Srbiju - kazuje deda Dragoslav.

Odlikovan Medaljom za hrabrost

Dragoslav Stjepanović učestvovao je i u proboju Sremskog fronta i zaradio čin vodnika. Priseća se starina tih dana i iz kuće ponosno iznosi vojničku knjižicu u kojoj je upisano da je ukazom Skupštine iz 1946. godine odlikovan Ordenom zasluge za narod trećeg reda i Medaljom za hrabrost.