Sa Srbima od kralja Aleksandra
Bivši gradonačelnik Bihaća i premijer Unsko-sanskog kantona Federacije BiH, Hamdija Lipovača (42), odlikovan je Ordenom Svetog Save Srpske pravoslavne crkve za doprinos izgradanji Hrama Svete Trojice u Bihaću.
Obnovom ove svetinje, Srbi su prvi put posle 1941. dobili svoju crkvu u ovom gradu.
- Iako ima malo Srba na području Bihaća, srpske svetinje se u njemu moraju sačuvati, jer će i zbog toga i narod hteti da dođe. Uvek sam stajao iza malih i maloborojnih, a ovaj Orden svetog Save trebalo bi da bude podstrek svima da čine isto, jer će na kraju zbog toga biti pobednici - rekao je Lipovača odmah nakon uručenja ovog priznanja.
Na konstataciju "Vesti" da nije baš uobičajeno da iz Bosne dođu vesti da su Bošnjaci i Srbi sarađivali u nekom poslu, Lipovača kaže da bi upravo u ovoj zemlji moralo biti uobičajeno "da jedni drugima idemo na Božiće i Bajrame i jedni drugima pomažemo u dobru i zlu".
- Ja nisam izuzetak, moja porodica je od Nurije Pozderca koji je bio senator kod kralja Aleksandra, pa do danas na tom životnom putu. Ali, voleo bih i da mediji takođe daju svoj doprinos u tome - kaže Lipovača i dodaje da se mahom susretao sa pozitivnim komentarima nakon što je dobio Orden Svetog Save, ali da je bilo i drugačijih stavova.
- Kao što je sve kod nas na Balkanu, tako su me jedni videli kao izdajnika i druge koji su u meni videli čoveka koji spaja ljude i koji gradi BiH kao državu u kojoj će jedni uvažavati druge - priznaje naš sagovornik.
Na našu konstataciju da je dodelu ordena "zasenilo" to što su mediji primetili da se sa srpskim zvaničnicima izljubio tri puta. Lipovača je odmah uzvratio "da smo jadni ako brojimo i to".
- Prošlost u BiH nije bila fina, ali to ne znači da zbog naše dece i dece naše dece ne trebamo raditi da budućnost nam bude lepša. Važno je da se ljubimo, a koliko puta - to je najmanje bitno.
Lipovača navodi i da budućnost Bosne nikako ne sme da se posmatra mimo budućnosti Hrvatske i Srbije. Tvrdi da bi tu uzajamnu interakciju trebalo iskoristiti da bude prednost, a ne kao do sada - mana.
- Budućnost BiH, Hrvatske i Srbije pre svega, a potom i ostalih država na Balkanu je u međusobnom podržavanju. Mi smo dugo bili jedna država i mislim da bi jedni od drugih trebalo da uzimamo ono što nas spaja, a različitosti pretvoriti u prednost, ne mane.
Lipovača je završio Pravni fakultet u Sarajevu. Magistrirao je u SAD, a doktorirao 2010. u Bihaću. Član je Socijaldemokratske partije od 1998.
Sudbina crkve u Bihaću
Stari hram SPC u samom jezgru Bihaća podignut je i osveštan 1898. godine, a osnivanjem Eparhije bihaćke 1923. godine postao je katedralni hram.
Početkom Drugog svetskog rata hram je do temelja srušen, pa je ostalo zapisano da je to bio prvi porušeni hram SPC u NDH.
Posle rata, na tom prostoru je podignuta zgrada opštine, a 1987. osveštani su temelji novog Hrama. Do 1992. godine podignut je do krova, ali je zbog rata prekinuta gradnja. Početkom 2012. tadašnji episkop bihaćko-petrovački Hrizostom nastavio je izgradnju hrama, koji je ove godine i osveštan.
Na lokalnim izborima 2004. izabran je velikom većinom za načelnika opštine, a po povratku iz Amerike osvaja mesto zastupnika u Skupštini Unsko-sanskog kantona.
Mada je 2010. ušao u Predstavnički dom Parlamentarne skupštine BiH, vratio je mandat, jer je imenovan za premijera Unsko-sanskog kantona.
Paroh bihaćki: Pre rata bilo 12.600 Srba
Paroh bihaćki, protojerej Dalibor Nenić u razgovoru za "Vesti" kaže da je pomoć Hamdije Lipovače bila nemerljiva u obnovi crkve Svete Trojice, a da su u prilozima učestvovali i mnogi Bošnjaci.
- Takođe, i naši ljudi koji su sada mahom po Republici Srpskoj ili dijaspori - objašnjava ovaj sveštenik i iznosi frapantan podatak da je od 12.600 Srba, koliko ih je u Bihaću bilo 1991 - danas 10 puta manje.
- Prema crkvenoj evidenciji u gradu i okolini je 50-ak domaćinstava, sa 106 Srba koji su aktivni pri našoj crkvi. U samom gradu je još stotinak Srba koji se verski više ne deklarišu mahom zato što su u mešovitim brakovima - navodi protojerej Nenić.
Većina izbeglih Srba je u Republici Srpskoj, mahom u i oko Banjaluke, a najveći broj onih koji su otišli u treće zemlje živi i radi u Australiji.
- Većina njih dolazi bar jednom godišnje i svako pomaže Crkvu koliko je u mogućnosti - ističe Dalibor Nenić.
