Žubor koji leči dušu
Ko se Une jednom napije, uvek joj se vraća, kažu meštani Bihaća i okoline. Ako im je verovati, reporterka "Vesti" sigurno će se ponovo vratiti na obalu najlepše reke bivše Jugoslavije, smaragdne lepotice. Nacionalni park Una nedavno je organizovao posetu za beogradske novinare prirodnim lepotama ovog dela Bosne i Hercegovine, a ono što je viđeno ostavilo nas je bez daha.
Prva stanica obilaska nestvarnih prirodnih lepota je Štrbački buk. Visok čak 24,5 metara predstavlja najviši i najspektakularniji vodopad na Uni.
Njegov postanak se vezuje za tektonska pomeranja i stvaranje sedrenih naslaga. Početkom 20. veka obale ovog vodopada krasili su brojni unski mlinovi koji podsećaju na sojenice, u kojima su boravila praistorijska plemena Japodi. Mlinovi su koristili snagu vodopada.
Oko 24 km uzvodno od Štrbačkog buka u pravcu Kulen Vakufa nalaze se Martinbrodski slapovi koji predstavljaju najveći kompleks slapova na Uni. Dužina ovog kompleksa u Nacionalnom parku je 800 m sa ukupnom visinskom razlikom od 54 m.
U Martin Bodu možete videti mnoštvo drugih slapova, kaskada i bazena koji se prostiru kroz naselje do ušća rečice Unac u Unu.
Dočekuša i razgovoruša
Ispijanje kafe je, kako meštani Bihaća kažu, neobavezna najobaveznija obaveza koja se ne propušta. Kafa se služi u fildžanima, uz šećer u kocki, i priprema se na poseban način. Kako Bosanci kažu, oni ne kuvaju, oni kafu peku. Postoje tri vrste: dočekuša, ona kojom se gosti okrepljuju, razgovoruša, ona koja se natenane ispija uz razgovor, i sikteruša, ona koja ispraća goste.
Kako objašnjava Amarildo Mulić, direktor nacionalnog parka Una, glavni "krivac" za stvaranje vodopada je sedra. Nastaje kada se pri turbulenciji unske vode, kada se isparavanjem iz kalcijum-bikarbonata oslobađa ugljen dioksid, a taloži kalcijum-karbonat. Starost uzroka sedre reke Une, u njenom gornjem toku, procenjena je na oko 3000 godina.
Kako je Una dobila ime ne može se tvrditi sa sigurnošću. Dve legende su najdominantnije među meštanima. Prva kaže kako su stari Rimljani, ratnici koji su kroz mnoga vojevanja ogrubeli i izgubili smisao za lepo, ipak ostali očarani lepotom reke.
Gutali su očima neviđenu smaragdnozelenu boju vode, slapove kao iz bajke, živopisne i netaknute obale, okolne pejzaže kakvima nema ravnih. Jedan od tih Rimljana, zadivljen čarolijom, uzviknuo je: "Una!" - što znači jedna, odnosno jedina.
Drugo predanje je romantičnije. Posle strašne bitke, čiji se ishod nije znao, umorni ratnik, lutajući nepoznatim krajem, stade na rub stene. Pogledavši u kanjon ispred sebe, ostade bez daha. Kad se pribrao, spustio se na obalu ove smaragdne lepotice. Tu je video brvna koja su spajala obalu s raštrkanim ostrvcima od sedre iznad kojih je bila sojenica.
Oprao je rane i znoj u hladnoj vodi, odmorio se i uživao u prizoru. Ležao je iza stena dok sunce nije zašlo za litice kanjona. U sumraku spazi devojku kao vilu iz bajke. Izgledala je nestvarno dok je sa naramkom drva ulazila u sojenicu. Glad i hladnoća, a nadasve devojčina lepota, nagnaše ga da uđe.
Kad politika umeša prste
Novinarske ekipe koje su posetile Bihać i nacionalni park Una, nažalost, iako je planirano, nisu obišle Smaragdnu dolinu reke Une internacionalnim turističkim Rotardž vozom, pravom turističkom atrakcijom koja ide jednom godišnje. Voz tokom svoje rute prolazi kroz tri kilometra hrvatske teritorije, pa je vlast ove države, prvi put u poslednjih 20 godina, odbila da izda dozvolu za prolazak voza. Razlozi zbog kojih su turisti i novinari ostali bez ovog jedinstvenog doživljaja nisu poznati.
Šta se zbivalo dugo vremena, niko ne zna. Samo je devojka povremeno izlazila i vraćala se sa hranom ili drvima. Dim koji se probijao kroz drveni krov dočekivao je i pratio jesenje kiše, velike vode i snegove.
Dođe proleće, a sa njim i plač novorođenčeta. Na vratima kolibe sa prvim zracima jutarnjeg sunca pojavio se ratnik sa bronzanim oklopom, držeći malu devojčicu umotanu u srneće krzno. Kada se na ulazu pojavila i majka, on je uzviknuo gledajući devojčine azurno-tirkizne oči: "Una, una!" Taj glas se može čuti u kanjonu i danas, kako kaže legenda, ako pažljivo slušate.
Prateći Unu i udaljavajući se od Štrbačkog buka, stiže se do Kulen Vakufa, koju krasi Sultan/Ahmetova džamija. Izgrađena je u periodu od 1603. godine do 1613, u vreme sultana Ahmeda.
Karakteristična je po tome što se ispod nje nalaze dućani i prolazi sa četiri strane. Porušena je tokom rata devedesetih godina, a obnovljena je u originalnom obliku nakon rata. Razlika je samo što je za izgradnju korišćena cigla umesto prvobitno korišćenog tesanog kamena.
U službenim turskim dokumentima iz 18. veka Kulen Vakuf se zvao Džisr-i-kebir, što u prevodu znači Veliki most, i spada u niz mesta koja su nastala u Bosni za vreme turske uprave. Grad je nastao na veštački stvorenom ostrvu nastalom na levoj obali reke Une, tako da je uz gradske bedeme tekla Una.
Jedna od glavnih gradskih vrata bila su na velikom mostu, a druga sa južne strane džamije. Džamija je od 1903. rušena i obnavljana tri puta. Jednom je izgorela u požaru koji je zahvatio celu čaršiju Kulen Vakuf 16. juna 1903, a potom u ratovima 1941. i 1992.
Čuveni kamen
Bihać ima blago po kojem je poznat širom sveta. Kamen bihacid može da se nađe samo u ovom gradu na Uni, a odličan je materijal za izgradnju. Čuveni bečki parlament obložen je bihacidom. Nalazište se nalazi tri kilometra od grada. Skulpture u centralnom parku koje su mnogi umetnici poklonili gradu napravljene su od tog kamena zato što je veoma postojan.
Od nastanka džamije na ovom mestu, za svakog insana (čoveka) jednu od poučnijih zanimljivosti predstavlja, nad lukom jednog od prolaza džamije, uklesana sura zakletve iz Kurana:
"Tako mi vremena, čovjek, doista gubi, samo ne oni koji vjeruju i dobra djela čine, i koji jedni drugima istinu preporučuju i koji jedni drugima preporučuju strpljenje."
Poslednja stanica obilaska ovog predela BiH je Bihać, grad u kome Unu čujete u svakom kutku. Žubor vode smiruje i najnemirnije, kažu Bišćani. Legenda kaže da ovaj grad je dobio ime po ćerki jednog vlastelina. Imao je tri ćerke, Soku, Biku i Vranu.
Migranti kao briga
Građani Bihaća su se pojavom migrantske krize susreli sa ogromnim brojem izbeglica u svom malom gradu. Iako ljudi otvorenog srca, koji zbog strahota preživljenog rata devedesetih godina imaju razumevanje za nesrećni narod dalekih zemalja koji spas traži daleko od svojih domova, zabrinuti su do kad to može da potraje. Parkovi i klupe uzurpirali su migranti, ograde i rečna obala preplavljeni su odećom koju izbeglice peru u Uni. Sve češće dolazi do incidenata i fizičkih obračuna među samim izbeglicama, pa su Bišćani zabrinuti što je njihova mirna svakodnevica prekinuta na neodređeno vreme.
Svakoj je izgradio po jedan dvorac. Bika je dobila svoj mali grad na teritoriji Bihaća... Šetnjom kroz park ovog grada dolazite do zaštitnog znaka ovog grada, čuvene statue "Devojka sa Une".
Jedni će reći da je prikazana silueta devojke koja se sprema da uskoči u vodu, drugi da upravo izlazi iz Une. Bilo kako bilo, ovo umetničko delo Vladimira Herljevića predstavlja ponos građana.
Idući ka centru grada, ne može da se zaobiđe čuvena Fethija džamija. Sagrađena najverovatnije u 14. veku kao Crkva Svetog Antonija. Osmanlijska vojska 1592, pod zapovedništvom segedinskog sandžak-bega Hasan paše Predojevića, zauzima Bihać.
Crkva je pretvorena u džamiju i dato joj je ime Fethija (feth - pobeda). Prilikom adaptacije u džamiju, unutrašnji prostor je preuređen, a apsida sa istočnog zida je uklonjena.
U džamiji, proglašenoj nacionalnim spomenikom BiH, nalazilo se devet ploča sa grobovima
pripadnika hrvatskog plemstva, koji su služili u Bihaću i njegovoj okolini od 1519. do 1565. godine.
Danas se te ploče nalaze u Zemaljskom muzeju BiH u Sarajevu. Ploče su sa natpisima na latinskom jeziku, a slova su humanistička i gotička. Ukrašene su grbovima sa heraldičkim štitom.
Iz Bihaća smo otišli prepuni utisaka kakve samo Una može ostaviti, sigurni da ćemo se opet, kada nas put nanese, vratiti najbistrijoj reci na ovim prostorima.
Uzidana žena
Za stari grad Ostrovica u okolini Bihaća vezuje se zanimljiva legenda. Nekada davno zidari su zidali ovo utvrđenje. Ali što bi po danu sazidali, to bi se po noći srušilo. Jedan od zidara je sanjao san u kojem je video da vile ruše zid. U snu su mu rekle da će ga stalno rušiti, sve dok u njega ne uzidaju živu ženu. Istog dana im je jedna mlada žena donela ručak, a zidari je zgrabiše i živu uzidaše. Sirota žena kod kuće je imala odojče, pa joj onako uzidanoj iz dojke poče curiti mleko, upravo onde gde se i danas, gledano iz Kulen Vakufa, vidi bela crta kao trag na stenama podno zidina Ostrovice.
Kako se za tu crtu dugo vremena verovalo da je upravo trag okamenjenog mleka, nerotkinje su strugale sivo-beli prah sa stena i pile sa vodom, verujući da će im to pomoći da ostanu u drugom stanju. Mnoge su hodočastile, da se poklone okamenjenom mleku. Crta je dugačka nekoliko metara, a debela nekoliko centimetara.
Amanet Boška Marjanovića
Boško Marjanović je utemeljivač ekologije na području sliva reke Une, smaragdne doline i jedan od najzaslužnijih za podizanje ekološke svesti i zaštitu reke Une. Bio je diplomirani pravnik, novinar, dečji ekolog, publicista, esejista, ali pre svega zaljubljenik u reku Unu i istaknuti borac za njenu zaštitu i promociju. On je idejni je tvorac i utemeljivač dečjeg ekološkog Društva za stvaranje kulture čuvanja i zaštite reke Une Unski smaragdi. Njegova filozofija je bila: "Unu ne treba čuvati od ljudi, već učiti ljude da čuvaju Unu."
Za života je odabrao da njegov prah bude posut po Štrbačkom buku, kako bi se zagrlio sa smaragdnim vodama ove jedinstvene reke. Njegova filozofska vodilja iz Ekološke abecede reke Une:
"Ljubav se ne kupuje, ljubav se ne prodaje, ljubav se za ljubav daje, a ti prijatelju reke Une, za njenu čistoću i bistrinu daj onoliko koliko je voliš i poštuješ."
