Svetinja sa jednim monahom
Na mestu gde se Unac uliva u Unu, u živopisnoj prirodi Martin Broda u Bosni i Hercegovini, nalazi se duhovno sedište pravoslavlja tog predela, manastir Rmanj koji pripada Bihaćko-petrovačkoj eparhiji. Ovu svetinju koja je čak pet puta stradala kroz istoriju, podigla je Katarina Branković, ćerka srpskog despota Đurđa Brankovića, ali i žena grofa Urliha Drugog Celjskog.
Vođena tugom, ona je svetinju izgradila u spomen na svog sina Hermana, koji je umro u sedamnaestoj godini.
Prvi pouzdani podaci o bogomolji zabeleženi su 1498. godinu, kada su mu vojvode Petar, Petrašin i Vukdrag darivale skupocenu ikonu Bogorodice. Postojao je i pre obnove Srpske patrijaršije u Peći 1557, o čemu svedoči pečat sa ugraviranom godinom (1553).
Nakon pomenute obnove, postaje značajan administrativni centar, pošto se u njega premešta stolica dabrobosanskih mitropolita. Najznačajnije ime mitropolita iz tog vremena je Teodor, koji je 1615. godine osnovao bogoslovsko učilište u dalmatinskom manastiru Krka.
Legenda o zabranjenoj ljubavi
Martin Brod nekada je nosio ime Rmanj. Varošica je promenila ime, a manastir je sačuvao staro od zaborava. Kako legenda kaže, tu je nekada živela devojka Marta. Austrougarska vojska držala je ovu varošicu, te se Marta zaljubila u austrougarskog vojnika. Njena porodica nije podržavala tu ljubav, pa su se ljubavnici krišom sastajali noću na vodopadu reke Une. Jedne noći, Marta je želela da pređe preko reke kako bi došla do svog dragog, ali se na samom ulasku u vodu, takozvanom brodu, okliznula i upala u reku. Nesrećna devojka se udavila pokušavajući da dođe do ljubavi, pa je ovo živopisno mesto dobilo ime Martin Brod.
Mitropoliti koji su stolovali u Rmnju potpisivali su se kao dabrobosanski, kliški i lički. Na prelazu iz 16. u 17. vek, Rmanj je brojao i do stotinu monaha, o čemu postoje pouzdana istorijska svedočanstva.
U prvoj polovini 17. veka manastir je bio žarište slikarskog i prepisivačkog rada, jednom rečju, rasadnik duhovne i nacionalne elite.
Danas u ovoj svetinji živi samo jedan monah, arhimandrit Serafim Kužić.
- Bratstvo je brojalo tri monaha pre 15 godina kada smo se vratili da obnovimo Rmanj nakon poslednjih ratova. Jedan od nas je prešao na drugo mesto, a vladika Sergej je izabran za episkopa, pa često putuje. Nedavno se vratio iz Nemačke. Često dolazi ovde i boravi sa mnom. A stalno sam samo ja tu - kaže arhimandrit Serafim.
Borba protiv ekološke katastrofe
U Martin Brodu građani vode veliku borbu da sačuvaju prelepu prirodu ovog grada. Kako meštani kažu, već godinama se lobira da se u tom mestu izgradi velika hidrocentrala. Kako kažu, to bi bila ekološka bomba za Martin Brod, a oni koji to žele da urade gledaju samo profit i kako na što bolji način da iskoriste snagu vode. Pre dve godine, ruskom investitoru je dozvoljeno da napravi hidrocentralu, međutim javnost se podigla na noge i izborila se da ne dođe do katastrofe koja bi uništila mikroklimu, floru i faunu Une.
Prva polovina 19. veka zatiče manastir pust, bez monaha. Obnovljen je i osposobljen za monaški život zalaganjem i materijalnom potporom trgovca iz Bosanskog Grahova Gavra Vučkovića 1863.
Slom Kraljevine Jugoslavije bio je uvod u najveće stradanje koje je Rmanj doživeo na svom istorijskom putu. Uništen je do temelja 1944. godine nakon bombardovanja nacističkog Luftnjaffe, budući da se tu nalazila partizanska bolnica. Tada su zauvek nestale nikad proučene i opisane freske. Sačuvan je samo mali fragment freski iz 19. veka.
- U Drugom svetskom ratu, kada je manastir bombardovan, ustaše su uhvatile sveštenika Milana Popovića, svezali su ga za noge i odvukli ga ka Kulen Vakufu. Bačen je u jamu u Boričevcu. Pre 15 godina, Milan Popović je proglašen za velikomučenika zajedno sa svojom manastirskom braćom Vukosavom i Rodoljubom koji su takođe doživeli istu sudbinu - ispričao je arhimandrit Serafim.
Punih 30 godina, vlast SFRJ nije dopuštala vaskrsavanje Rmnja. Trud i upornost dalmatinskog episkopa Stefana Boce doneli su 1974. obnavljanje hrama.
Okrenuti uživanjima
Kako kaže arhimandrit Serafim, monaštvo je u velikoj krizi.
- Ja sam ovde sam. Većina pravoslavnih manastira broji mali broj monaha. Muško monaštvo je u opadanju. Žensko monaštvo je dosta brojnije. Mladi ljudi se teže odlučuju da idu u manastir. Okrenuti su savremenom životu. Ne žele da se odreknu svetskih uživanja. Napuštaju svoje zemlje u potrazi za boljim životom, a manastir jednostavno nije na njihovoj mapi - kaže arhimandrit Serafim.
Po dolasku episkopa Hrizostoma Jevića na tron Eparhije bihaćko-petrovačke, 1991. godine otpočinje rad na potpunoj obnovi svetinje.
- Kada su se monasi vratili ovde 1998. godine, manastir je bio pod minama. Sfor je najpre to očistio, pa smo mi tek mogli da uđemo i da počnemo osposobljavanje za bogoslužbu - kaže arhimandrit.
Kako ističe, manastiru je oduzeto i mnogo zemlje tokom istorije.
- Mnogo je nepravde doživeo Rmanj. Kada su pravili put koji ide ovde pored manastira, vlast je želela da se sruši manastir da put ide baš tuda. Hteli su da zatru svaki kamen ove svetinje. Ali ja verujem u reči iz jevanđelja: "Ne može se grad sakriti kad na gori stoji" - kaže arhimandrit Serafim.
Kada je manastir poslednji put obnovljen, Martin Brod nije imao sveštenike, pa su monasi preuzeli i parohijske obaveze.
- Hrabrili smo narod, pozivali smo ih na povratak. Do 2002. godine smo bili i parohijski sveštenici. A sada smo ponovo posvećeni monaškom životu - priča arhimandrit Serafim.
