Supermen u devetoj deceniji
Rodom je iz ljute Hercegovine, iz Gacka, gde se kamen baca i kada ne mora. Otuda i ne čudi da s tom navikom nije prestao ni u svojoj 89. godini života.
Za taj "hobi" dobija medalje po svetskim i evropskim takmičenjima, i to mahom zlatne. U poslednjih dvadesetak godina postao je svetski šampion u bacanju diska, vicešampion sveta u bacanju kugle i evropski rekorder u bacanju kladiva. Na Balkanu je skoro pa neprikosnoven, jer njegove rekorde u sve tri discipline još niko nije nadmašio.
Osvojio je toliko medalja da ih kači i po ragastovu trpezarije. Radomir Skoko iz Beograda predsednik je Skupštine Atletskog saveza veterana Srbije. Jedan je od najuspešnijih srpskih atletičara veterana, na međunarodnim takmičenjima osvojio je 41 odličje i to 24 zlatna, 12 srebrnih i pet bronzanih, a još 60 na regionalnim i domaćim takmičenjima.
- Nema takmičenja, a da se nisam vratio sa medaljom. Reč je o Olimpijadi, svetskim i evropskim atletskim takmičenjima veterana, a na svakom se okupi između 5.000 i 7.000 učesnika. Kolege ne veruju da sve sam plaćam, od puta, preko smeštaja i kotizacije za takmičenje. Da mi nije dece koja me apsolutno podržavaju, iskreno, teško bih uspeo. Samo prvenstvo u Francuskoj me je koštalo 800 evra - kroz uzdah otkriva Skoko dok nam u stanu u novobeogradskim blokovima detaljno objašnjava koja je medalja gde osvojena.
Uz odličja i pehare, na vitrinama su i slike dece i unuka koje, doduše, viđa uglavnom preko skajpa.
Jaka konkurencija
Skoko kaže da je žestoka konkurencija među veteranima.
- Glavni takmaci su mi jedan Norvežanin, Nemac i Holanđanin. Uglavnom su mi oni najveći rivali. Neki put pobede oni, neki put ja. To je sport - kaže.
- I kćerka i sin su već decenijama u dijaspori. Svako ima po dvoje dece. Odlično su se snašli. Da nije tako, teško bih od svoje penzije mogao da se takmičim - veli iskreno.
Kćerka Sonja je sa porodicom u Hamiltonu (Kanada). Tamo se i udala za Srđana Trifunovića, rodom iz Dalmacije. Sin Srđan je sa porodicom u Trstu (Italija) od 2004. Prethodno je radio kao tonac u RTS.
- Srđanova supruga Nataša je doktor molekularne biologije. Evo, ovih dana je u Beograd dovela silne stručnjake na svetski kongres - hvali se Radomirova supruga Vasilija (78).
Zagledali su se i zavoleli pre tačno pola decenije. Ona je radila u fabrici u Kuli, a on je došao u posetu bratu od tetke.
- U životu sam radio svašta. Po struci sam mašinski bravar, a penziju sam dočekao kao referent u SIZ Savski venac. Kao vojnik sam zavoleo sport, pa sam se zatim priključio Atletskom klubu Partizan i tu nastupao od 1952. do 1959. Povredio sam se i sve do pre 15 godina nisam ni razmišljao o povratku u sportske vode - priča Radomir.
Pesma o dijaspori
Radomir Skoko ima još jedan hobi, a to je pisanje pesama koje na kraju i štampa u formi zahvalnica.
- Uglavnom pevam o sportu, tako da imam pesme o Novaku Đokoviću, Ani Ivanović. Jeleni Jovanović, Ivani Španović, Milici Mandić... Imam i za vas pesmu o dijaspori: "Dijaspora ugledno je društvo, svom narodu vrelo nepresušno, pa im zato puno, puno hvala, mi smo braća od božjeg dara."
Slučajan susret sa komšijom, koji se takođe u seniorskoj konkurenciji bavi bacanjem diska i kugle, preokrenuo mu je život. Već te 2003. uzeo je dve medalje, a onda su usledila i druga nadmetanja. Zbog toga ga je jedan beogradski novinar prozvao Supermenom, a taj nadimak se kasnije odomaćio i među prijateljima i komšijama.
Iako na svakom takmičenju i on i njegove kolege nastupaju u dresovima sa državnim obeležjem, a svaku pobedu prati i intoniranje srpske himne, veterane niko niti ispraća, niti sačekuje.
- Do sada nam niko nije uputio bar telegram sa čestitkom, a kamoli da nas je primio i zahvalio na trudu. Tu ne mislim samo na Ministarstvo za sport ili Grad Beograd. Ne čestitaju nam čak ni kolege iz Atletskog saveza Srbije ili Beograda - ogorčeno konstatuje ovaj veteran i dodaje.
- Do pre desetak godina bilo nas je oko 200 atletičara-veterana. Sada nas nema ni pedesetak. Neki su pomrli, neki se porazboljevali, a novi ne dolaze. Ne shvatam zbog čega se država ne bi uključila. Dovoljno je da nam plate put ili smeštaj, ostalo ćemo sami - kaže Radomir Skoko, koji se uveliko priprema i za predstojeću Balkanijadu u septembru u Sloveniji.
Kaže kroz smeh da bez medalje ne sme da se vrati kući, jer je ženu navikao samo na pobede.
Opljačkan u metrou
Na jednom od takmičenja koja su održana u Parizu krenuo je sam, bez znanja francuskog ni engleskog jezika i samo sa parčetom papira na kome je pisalo na kojoj stanici metroa treba da izađe.
- Voz stoji na stanici, a ja pokušavam da saznam jesam li ušao u pravi. Kofer mi je u vozu, a ruksak sa pasošem i novcem ispred vrata. Utom trkom neki dečko mi pred nosem ukrade ranac. Krenem da trčim za njim, zatvore se vrata metroa i tako ostanem i bez kofera. Ali, svugde ima dobrih ljudi. Neki mladići su videli krađu, pa su uspeli da uhvate tog lopova i da mi vrate ruksak. Desetak minuta kasnije, jedan bračni par se vratio s mojim koferom. Nisam znao kako da im se zahvalim, sve sam ih zagrlio i počeo da ljubim od sreće - samo je jedna od dogodovština Radomira Skoka.
