Čudesna sudbina bisera Trebinja za koji se vežu brojne legende
Za most u Mostaru kažu da je odvažno i hrabro arhitektonsko rešenje, višegradski važi za stameno zdanje kojem plahovita Drina ništa ne može, dok se manje poznati Arslanagića most u Trebinju smatra najelegantnijim biserom osmanske mostogradnje.
Trebinje je grad sa više od 20 mostova zbog čega ga meštani s ponosom nazivaju i "malom Venecijom", a po lepoti, starini i neobičnoj sudbini najviše pažnje privlači Arslanagića ili Perovića most dug 92 metra za koji se pretpostavlja da je građen 1573. godine.
Magistar arheologije Ðorđo Odavić kaže da su o nastanku mosta nad Trebišnjicom ispredane brojne legende, a da je prema najpoznatijoj most izgrađen po nalogu izvesne kraljice u trebinjskom kraju nakon što se njen sin utopio u potoku koji se ulivao u Trebišnjicu, a vladarka nakon tragedije naredila da se potok zatrpa.
"Izvor je godinama zatrpavan, ali je potok ipak izbio nešto dalje, pa je kraljica naredila da se napravi most'', ispričao je Odavić Tanjugu.
Druga često prepričavana legenda kaže da je carigradskog sultana u jednoj bitki čuvao izvesni Kustura iz Hercegovine koji je kasnije u znak zahvalnosti nagrađen velikom sumom zlatnika. Između Trebinja i Herceg Novog napravio je han, ali je imao toliko novca da je želeo da izgradi velelepni most.
Prema rečima Odavića, istorijski izvori svedoče da je most podignut po nalogu Mehmed-paše Sokolovića koji ga je izgradio u spomen na stradalog sina. Da je most počeo da se gradi 1568. godine, kaže Odavić, pokazuju arhivi iz Dubrovnika i spisi koji pokazuju da je 10 tamošnjih zidara bilo angažovano na ovoj građevini.
"Kad je most završen, dubrovački trgovci su se žalili Sokoloviću kako im na mostu naplaćuju velike carine i dažbine'', priča sagovornik Tanjuga o mostu nazvanom po Arslan-agi koji se krajem 17. veka doselio u Trebinje i dobio dozvolu od sultana da naplaćuje mostarinu.
Podaci o izgradnji mogu se naći, ukazuje Odavić, i u spisima francuskih putopisaca, Kanea i Leskapolijea koji na iz Srbije putu ka Dubrovniku beleže da je u izgradnji most u Trebinju.
Odavić navodi da je zbog monumentalnog izgleda Arslanagića most izazivao pažnju i svetskih arhitekata i istoričara iz 19. veka koje je ovo zdanje, kaže, podsećalo na most Alkantare u Toledu u Španiji koji je, takođe, iz rimskog perioda.
Zbog neobične sudbine trebinjski most nije proglašen svetskom kulturnom baštinom poput mostova u Mostaru i Višegradu, iako pripadaju istoj epohi i građeni su u približno isto vreme.
Naime, Arslanagića most je zbog izgradnje hidrocentrale 1965.godine bio potopljen, a najpoznatiji stručnjaci u tadašnjoj Jugoslaviji procenili su, kaže Odavić, da ga treba izmestiti na drugu lokaciju.
Izmeštanje mosta trajalo je od 1966. do 1972. godine, skidan je i obeležen kamen po kamen i premešten nekoliko kilometara nizvodno. Pravilo je da se izmešteni mostovi ne mogu naći pod zaštitom UNESCO i zato Arslanagića most nema takav status'', objašnjava Odavić.
Kako kaže, specifičnost mostu daje i asimetrija koja je prema pojedinim navodima posledica asimetrije terena, dok je prema drugim tvrdnjama na izgled mosta uticalo to što je nekoliko puta obnavljan. Most je pretpreo oštećenja u Drugom svetskom ratu 1943. godine, ali i 1956. godine pod naletom plahovite Trebišnjice.
Osim Arslanagića mosta, za Trebinje su značajna još dva mosta: kameni ostaci građevine iz rimskog doba i kameni most izgrađen 1931. kada je železnička pruga iz Trebinja trebalo produžiti do Bileće, Nikšića i Podgorice.
''Tada je napravljen taj prelepi most koji je sada pod vodom. Postoje inicijative da se premestii i nadamo se da će doći vreme kada će biti više novca i mogućnosti za to. Sada most može da se vidi samo kada se vrše godišnji remonti u hidroelektrani i kada nivo jezera drastično opadne'', kaže Odavić.
