Simbol prkosa sili i smrti (9): Nehru kleknuo pred Stevanom
Predsmrtni osmeh Ljuba Čupića, prezrenje smrti i bede života u ropskim lancima, taj prkos Stevana Filipovića, koji sa vešala, sa omčom oko vrata, do neba uzdignutih pesnica kliče slobodi i pokazuje kako se za nju treba boriti, odavno zadivljuju i izazivaju sveopšte poštovanje posetilaca najvećih muzeja ratova širom sveta. Podjednako im se dive od Londona, Beča i Torina, do Rima, Nju Delhija, Tokija i Njujorka...
Galerija u Ujedinjenim nacijama
Fotografija Stevana Filipovića u prirodnoj veličini se, recimo, nalazi i na samom ulazu palate Ujedinjenih nacija na Ist Riveru, tako da niko ne može ući u najvažniji dom svetskog mira, a da mu se ne zadivi ili ne pokloni.
Pročitajte ceo serijal Vesti:
- Podom tridesetogodišnjice Narodnooslobodilačke borbe jugoslovenskih naroda, u Nju Delhiju je 1971. godine organizovana velika izložba posvećena tom jubileju - seća se penzionisani pukovnik Ivo Matović, koji je kao novinar - urednik "Narodne armije", tada sa činom kapetana, pratio izložbu. Među eksponatima su na vidnom mestu bile istaknute te već tada poznate i slavne fotografije narodnih heroja Ljuba Čupića i Stevana Filipovića, čije je herojsko držanje u predsmrtnim trenucima ovekovečilo oko kamere.
- Za sve nas je bilo veliko zadovoljstvo i predstavljalo veliku čast kad su se na izložbi jednog dana pojavili predsednik Džavaharlal Nehru i njegova ćerka Indira. Mi novinari, sećam se, tu je pored ostalih bio i znameniti Miša Milenković, stajali smo sa strane, a njih je tokom razgledanja pratio komesar izložbe, tada pukovnik, Špiro Srzentić, pomoćnik načelnika Političke uprave u Saveznom sekretarijatu za narodnu odbranu. Oni su najpre nakratko zastali ispred fotografija Čupića i Filipovića, potom produžili i razgledali sve eksponate, a onda se ponovo vratili i zatražili od Srzentića da im objasni ko su ta dva momka i gde su i kad snimljeni.
Sin umakao špijunki
Ustaše nikad nisu uspele da se domognu sina Rada i Dragice Končar. Njega će po oslobođenju Zagreba preuzeti njegova tetka, Dragičina sestra Desa Stojić, politički komesar čete u 2. brigadi proslavljene Šeste ličke proleterske divizije. Oba roditelja malog Rada su proglašena za narodne heroje, a zaslužena kazna je stigla svih deset neposrednih učesnika u hapšenju, mučenju i streljanju Rada Končara, kao i špijunku Ankicu Sertić, za koju je utvrđeno da na duši nosi i živote još 27 zagrebačkih ilegalaca - komunista, koje je otkucala.
Pažljivo su saslušali Srzentićevu priču. Kad je on završio, Nehru je, očigledno duboko ganut, rekao - mislim da ga citiram do reči: "Vi ste morali da pobedite kad ste u svojim redovima imali ovakve borce i junake i za priču, za istinu o vašoj borbi dovoljne su samo ove dve fotografije, one sve govore..."
Kasnije sam čuo da je Nehru, da li na nekoj drugoj sličnoj izložbi ili, što mi se čini verovatnije, u nekoj prilici kad je ulazio u palatu Ujedinjenih nacija u Njujorku, u znak poštovanja kleknuo ispred lika Stevana Filipovića na vešalima, a sigurno znam da je, pored ostalih, i veliki Žan-Pol Sartr tražio da ga fotografišu ispred portreta Ljuba Čupića...
Naspram Čupića, koji će tek sada, posle 76 godina, dobiti pravi, zasluženi spomenik - na njemu u svom ateljeu u Parizu već uveliko radi poznati vajar Zlatko Glamočak - Filipoviću je još 1961. godine, na brdu Vidrak iznad Valjeva podignut monumentalni spomenik, inspirisan legendarnom fotografijom sa njegovog pogubljenja, rad poznatog hrvatskog vajara Vojina Bakića, a u samom gradu, na mestu gde je obešen, postavljena je i bista Stevana Filipovića, delo vajara Marijana Kockovića.
Sedamnaest godina kasnije, 1978, i u Filipovićevom rodnom Opuzenu podignut mu je sličan, veličanstven spomenik, takođe motivisan istom fotografijom (autori Miro Vuco i Stjepan Gračan). Uz to, imenima ulica i na drugi način je čuvana uspomena na Stevana Filipovića, a osim škole u rodnom Opuzenu i tri škole u Srbiji su nosile njegovo ime - u Beogradu, u Divcima kod Valjevalj i Velikim Crljenima kod Lazarevca.
Devedesetih godina prošlog veka, međutim, kad su uzvitlani nacionalistički barjaci i do reči došle proustaška ideologija na jednoj i pročetnička na drugoj strani, nastupilo je vreme kojem nisu potrebni heroji, sumrak i za heroje, kojima se gotovo pola veka divio ceo svet. To je posebno došlo do izražaja u slučaju Stjepana-Stevana Filipovića.
Brisan iz istorije
Sledbenici pročetničke ideologije nisu mu mogli oprostiti to što je Hrvat, a novoustaše u njegovom rodnom kraju to što je uzeo srpsko ime i što se proslavio u srcu Srbije. Najpre su neočetnici 1991. srušili njegovu bistu u centru Valjeva, koja je kasnije u više navrata obnavljana i ponovo skrnavljena sve do 2009. kad je na njoj osvanuo veliki kukasti krst). Na drugoj strani, njihova braća po nacionalističkoj mržnji, novoustaše u Opuzenu su već 1990. godine promenile naziv osnovne škole, koja je do tada nosila Filipovićevo ime, a u avgustu 1991, minirale i njegov veličanstveni spomenik. Uz sve to, od tri škole u Srbiji koje su nosile Filipovićevo ime ostala je samo ona u Divcima.
Tragedija Končarovih
Samo nekoliko sati pošto je u Valjevu obešen Hrvat Stjepan - Stevan Filipović, 22. maja 1942. na drugom kraju okupirane Jugoslavije, na brdu Šubićevac iznad Šibenika, u cevi italijanskih dželata gledao je i tridesetjednogodišnji Srbin Rade Končar, politički sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Hrvatske i član Politbiroa KPJ, organizator narodnog ustanka u Dalmaciji. I on je kuražno, bez drhtaja u glasu, ponavljao:
"Pomilovanje ne tražim niti bih vam ga dao." I on je, uz to takođe u decembru 1941. pao u ruke zlotvora - ustaše su u elegantnom gospodinu sa legitimacijom poslovnog čoveka na ime Ivan Reić prepoznale jednog od najtraženijih komunista u Hrvatskoj i Jugoslaviji i odmah ga predale okupatorima.
I on je, konačno, kao i Filipović, sve do tog 22. maja preživljavao golgotu stravičnih mučenja, i nije pokleknuo.
Zanimljivo je da je njegova supruga Dragica Stojić, takođe revolucionarka, dva i po meseca ranije, u Petrovoj bolnici u Zagrebu, pod tuđim imenom rodila muško dete kojem je dala očevo ime, a za svaki slučaj i nadimak Braco. Svesna da je već odavno u samom vrhu liste najtraženijih ilegalaca u Pavelićevoj Endehaziji, da će sad biti intenzivirana i potraga za njenim detetom, uspela je da ga skloni kod sigurnih jataka. Ona sama je, zahvaljujući izdaji bivše skojevke Ankice Sertić, zvane Cincipinka, ipak pala u ustaške ruke 16. avgusta 1942. Pet dana kasnije, nakon zverskih mučenja, kad od nje nisu uspeli ni kleštima reč da izvuku, bacili su je vezanu sa drugog sprata na pločnik u dvorište zatvora.
