Simbol prkosa sili i smrti (7): Vešanje na godišnjicu otpora
Pozna jesen i zima 1941. godine predstavljali su veliko iskušenje i prekretnicu u Narodnooslobodilakoj borbi, posebno posle pada Užica i prodora moćnih nemačkih i četničkih snaga na prostor takozvane Užičke republike. Glavnina partizanskih snaga se pred tom silom morala povući ka Sandžaku.
Tražena zverka
Stevan Filipović je u tom trenutku bio komandant Prvog pocerskog bataljona, koji je ostao odsečen na Ceru. Na savetovanju u Grabovcu, održanom 21. decembra, zaključeno je da se taj bataljon ne može održati po ciči zimi i odlučeno da se zbog nedostatka hrane i municije privremeno rasformira. Pri pokušaju da se iz Grabovca prebaci na Cer i pridruži saborcima, Stevan Filipović i njegov mlađani kurir, petnaestogodišnji Dušan Kovačević, u noći između 23. i 24. decembra, promrzli i dezorijentisani po velikoj hladnoći, zabasali u četniči osinjak u selu Trbosilju.
Poznatu i traženu zverku, koja im je tako nenadno upala u mrežu, četnici su dan-dva kasnije predali ljotićevcima, a ovi ga odmah prosledili Nemcima. Tako se Filipović pretposlednjeg dana 1941. godine našao u nemačkom logoru u Šapcu gde su propali svi pokušaji da ga, milom ili silom, privole da progovori.
I ostalim zatvorenicima je, kako su kasnije kazivali preživeli iz tog logora, savetovao da ćute, ili ako već moraju da progovore i ne mogu da izdrže muke, da krivicu svaljuju na već poginule ustanike ili one koji su van domašaja dugačke zlotvorske ruke okupatora i njegovih sluga. Savetovao im je da čak da njega okrivljuju - bio je siguran da se neće glave nanositi jer oni dobro znaju ko je on i kakvu ulogu ima u narodnooslobodilačkom pokretu:
- Nemojte im samo pokazati da naša smrt znači njihovu pobedu! - poučavao je sam učenike u tamnici.
Poslednji susret sa sestrom
Apsandžije su tih dana dozvolile Filipovićevoj sestri Jelici da ga poseti u zatvoru. Moguće je da su računali da bi sestra mogla nagovoriti brata da popusti, odrekne se svojih ideja i ubeđenja i izda drugove. Desilo se, međutim, obrnuto: sestra mu je ispričala da su mu Nemci 19. oktobra, dva dana pre čuvenog masakra u Kragujevcu, streljali brata Šimuna. Ostalo je, inače, zapamćeno da su dželati pred streljanje te grupe, u kojoj je bio i Šimun Filipović, pitali da li među njima ima Hrvata da bi ih oslobodili, ali se on nije javio već je sa drugovima otišao u smrt. To je, po svoj prilici, Filipovića još više učvrstilo u uverenju da ne popusti i u njemu probudilo dodatni prkos i inat, da njegove uzdignute ruke i stisnute pesnice dotaknu besmrtnost.
Petnaestak dana kasnije, prebačen je nemački zatvor u Valjevu. Ni nemačkim agentima iz 714. pešadijske divizije, kako se vidi iz kratkog sačuvanog zapisnika o saslušanju, nije pošlo za rukom da od njega iščupaju ni reč iole korisnog priznanja, baš kao što to neće uspeti ni spcijalisti Gestapoa u Beogradu, kojima je, uz napomenu šefa antikomunističkog odreda iz Valjeva, SS kapetana Eriha Vinekea "zreo za pogubljenje", dopao u ruke početkom februara 1942.
Čekanje na smrt
Nakon gotovo dva meseca mučenja i svakovrsnih tortura, kad su shvatili da od njega ne mogu izvući ništa više od onoga što su o njemu, njegovom delovanju i saborcima već znali, Filipović je 25. marta vraćen u Valjevo s naredbom da se dva dana kasnije, 27. marta, na godišnjicu velikih antihitlerovskih i antifašističkih demonstracija u Beogradu i obaranja već potpisanog pakta Srbije sa Trećim Rajhom, obesi u centru Valjeva, zajedno sa još dvojicom njegovih saboraca Stevanom Borotom i Josifom Majerom.
Filipović je, međutim, bio toliko pretučen i izmrcvaren da nije mogao stajati na nogama, pa su dželati zaključili da bi takav mogao izazvati sažaljenje naroda dok ga budu sprovodili ulicama i odlučili da tog dana odlože njegovo pogubljenje. Tako su tog dana obešeni samo Majer i Borota, a Filipović je čekao sve do 22. maja.
Pogibija Borote i Majera
Vešala u centru Valjeva prvi put su, dakle, okrvavljena 27. marta 1942. godine kada su tu pogubljeni Stevan Borota, četrdesetčetvorogodišnji komandir 2. čete 3. tamnavskog partizanskog bataljona, rodom iz Vinkovaca, i njegov mladi saborac, komesar te čete, dvadesetdvogodišnji Josif Majer, Jevrejin rodom iz Niša. Njih su mesec dana ranije odvojeno zarobili tamnavski, takozvani legalizovani četnici vojvode Damjana Tešanovića. Stevan je bio ranjen i sklonjen u jednoj kući u selu Veselinovac. Kako se vidi na fotografijama, koje se čuvaju u Muzeju Revolucije naroda Jugoslavije, valjevskim ulicama do vešala ih sprovode, čitaju im presudu i namiču omče na vrat pripadnici Srpske državne straže i tzv. legalizovani četnici čiji je vrhovni komandant bio Kosta Pećanac. Zanimljivo je da je u izveštajima o vešanju u Valjevu ondašnja kvislinška štampa Stevana Borotu prekrstila i Ištvana, a za Majera je posebno naglašavano njegovo jevrejsko poreklo i pripisivana mu najstrašnija zlodela nad srpskim narodom. Inače, istog dana po istom scenariju su u Ubu i Obrenovcu javno obešeni i komunisti, partizanski čelnici Dobrosav Simić, Svetozar Popović, Vlada Aksentijević i Buda Davidović.
