Stogodišnja Banjalučanka i dalje čita, hekla i plete
Stana Srdić i nakon što je u decembru prošle godine proslavila 100. rođendan i dalje čita, hekla i plete, a raduje se lepšem vremenu kako bi mogla da izađe i prošeta po dvorištu.
Stana živi sa ćerkom Draginjom Macanović (74) i njenom porodicom u banjalučkom naselju Lauš, a zadovoljna je, jer je "mozak još služi ispravno", a zdravlje joj je odlično.
Dosadili su joj zimski dani, jer joj je zbog slabe cirkulacije hladno na rukama, pa ne može da plete, ali pomalo hekla.
- Čitam malo, pregledam novine. Čitam ovih svojih knjiga, imam ih dosta. Pročitala sam ovo Jevanđelje već pet puta, a ima 500 stranica. Šta ću, uzmem pa čitam - ispričala je ona ekipi Anadolije.
Uz njeno uzglavlje nalaze se tri štapa i mobilni telefon, koji redovono koristi pošto joj većina dece ne živi u Banjaluci.
Stana Srdić rođena je 1917. godine u selu kod Kulen Vakufa, 1917. godine. Nakon što joj je prvi muž nastradao, preudala se i živela u Petrovcu do 1995. godine, nakon čega je izbegla u Derventu. Živela je jedno vreme i u Kotorskom, a u Banjaluci je u proteklih desetak godina.
Preživela je dva rata, rodila desetoro dece, mnogo je radila i život joj je kaže bio "svakakav", ali se ne žali.
- Radila sam, i šta god sam radila, pevala sam i radila. Nisam nikad bila tužna. Podigla sam decu, rodila, nisam išla kod lekara, sve sam porodila bez lekara, bez babica, sama - kaže ona.
Na pitanje u čemu je tajna njenog dugog života, odgovara da ne zna.
- Težak je dug život, da sam u svojoj kući bila uvek, bilo bi dobro, ovako, koliko sam kuća promenila, i sada sam kod kćeri i zeta, dosadilo mi je - rekla je Stana Srdić.
Vremena su, kako kaže, danas drugačija. Njoj ništa nije bilo teško da radi i sve joj je bilo kako treba.
- Nema posla koji nisam radila, sve, i kopala i orala i žela i sve sam radila - prisetila se ona.
Stana, koja je znala da sama zakolje i pripremi ovna za kosce, nema mnogo razumevanja za današnje žene.
- Gledam ih sede, puše i piju kafu, ne rade ništa, čeka da joj čovek zaradi i donese. Ja nisam čekala, nego sam radila kao rob što se kaže - kaže Stana Srdić.
I danas bi volela da može da radi, ali zbog godina ostao joj je samo ručni rad. S ponosom je pokazala stoljnjake koje je isheklala, te je ispričala kako njenog heklanja ima svuda po svetu, jer su nešto odnela deca, a nešto i prijatelji.
- Kad je svetac, čitam, kad je radni dan, onda pletem i heklam. Vid me još služi, a imam i naočare - priča Stana.
Penzioner je od 1982. godine, a najžalije joj je što smatra da je teret ćerki koja brine o njoj, a nije dobrog zdravlja.
